1Me dije entonces: «Vamos, pues, haré la prueba con los placeres y me daré la gran vida». ¡Pero aun esto resultó ser vanidad! 2A la risa la considero una locura; en cuanto a los placeres, ¿para qué sirven?
3Quise luego hacer la prueba de entregarme al vino —si bien mi mente estaba bajo el control de la sabiduría—, y de aferrarme a la necedad, hasta ver qué de bueno le encuentra el hombre a lo que hace bajo el cielo durante los contados días de su vida.
4Realicé grandes obras: me construí casas, me planté viñedos, 5cultivé mis propios huertos y jardines en donde planté toda clase de árboles frutales. 6También me construí aljibes para irrigar los muchos árboles que allí crecían. 7Compré esclavos y esclavas; tuve criados, vacas y ovejas, tuve mucho más que todos los que me precedieron en Jerusalén. 8Amontoné plata, oro y tesoros que fueron de reyes y provincias. Tuve cantores y cantoras; disfruté de los deleites de los hombres: ¡formé mi propio harén!2:8 ¡formé mi propio harén! Frase de difícil traducción.
9Me engrandecí en gran manera, más que todos los que me precedieron en Jerusalén; además, la sabiduría permanecía conmigo.
10No negué a mis ojos ningún deseo
ni privé a mi corazón de placer alguno.
Mi corazón disfrutó de todos mis trabajos.
¡Solo eso saqué de tanto afanarme!
11Luego observé todas mis obras
y el trabajo que me había costado realizarlas.
Vi que todo era vanidad, un correr tras el viento,
y que no había provecho bajo el sol.
Todos paran en lo mismo
12Consideré entonces la sabiduría,
la necedad y la insensatez.
¿Qué más puede hacer el sucesor del rey,
aparte de lo ya hecho?
13Observé que es mejor la sabiduría que la insensatez,
así como la luz es mejor que las tinieblas.
14El sabio tiene los ojos bien puestos,
pero el necio anda a oscuras.
Pero me di cuenta de que
un mismo final espera a todos.
15Me dije entonces:
«Si al fin voy a acabar igual que el necio,
¿de qué me sirve ser tan sabio?».
Y me dije:
«También esto es vanidad».
16Nadie se acuerda jamás del sabio ni del necio;
con el paso del tiempo todo cae en el olvido;
lo mismo mueren los sabios que los necios.
17Aborrecí entonces la vida, pues todo cuanto se hace bajo el sol me resultaba repugnante. Realmente, todo es vanidad; ¡es correr tras el viento!
18Aborrecí también todo el trabajo que hice bajo el sol, pues el fruto de tanto afán tendría que dejárselo a mi sucesor. 19¿Y quién sabe si este sería sabio o necio? Sin embargo, se adueñaría de lo que con tanto esmero y sabiduría logré hacer bajo el sol. ¡Y también esto es vanidad!
20Volví a sentirme descorazonado de haber trabajado tanto bajo el sol, 21pues hay quienes ponen a trabajar su sabiduría y sus conocimientos y experiencia, para luego entregarle todos sus bienes a quien jamás movió un dedo. ¡Y también esto es vanidad y una enorme desgracia! 22Pues, ¿qué gana el hombre con todos sus esfuerzos y con tanto preocuparse y afanarse bajo el sol? 23Todos sus días están plagados de sufrimientos y tareas frustrantes; ni siquiera de noche descansa su mente. ¡Y también esto es vanidad!
24Nada hay mejor para el hombre que comer, beber y llegar a disfrutar de sus afanes. He visto que también esto proviene de Dios, 25porque ¿quién puede comer y alegrarse, si no es por Dios?2:25 por Dios (véanse mss. hebreos, LXX y Siríaca); por mí (TM). 26En realidad, Dios da sabiduría, conocimientos y alegría a quien es de su agrado; en cambio, al pecador le impone la tarea de acumular más y más, para luego dárselo todo a quien es de su agrado. Y también esto es vanidad; ¡es correr tras el viento!
Уживање је пролазно
1Казао сам у свом срцу: „Хајде да опробам уживање, да добро уживам.“ Али, гле, и то је пролазно! 2За смех сам казао: „Будаласт је“; и за уживање: „Која му је сврха?“ 3Дубоко сам размишљао о задовољству тела у вину – док ми је срце мудрошћу вођено било – о прихватању безумља, док не откријем каква је корист људима од онога што раде под небесима за мало дана живота свога.
4Велике сам ствари себи направио: изградио сам куће, винограде засадио. 5Уредио сам вртове и паркове, у њима посадио разно воће. 6Направио сам језера са водом за натапање младе шуме. 7Довео сам слуге и слушкиње, поред оних који су ми припадали по рођењу у кући. Имао сам стоке, многа крда и стада, више од свих који су пре мене владали у Јерусалиму. 8Накупио сам и сребро, злато, благо од царева и околних области. Обезбедио сам певаче, певачице, уживања људска и многе жене. 9Постао сам моћан, узвисио сам се више од свих својих претходника у Јерусалиму, а и даље сам био мудар:
10Својим очима нисам ускратио ниједну жељу
и срцу нисам ускратио ниједно уживање.
Јер, срце се моје радовало у свим мојим подухватима
и то ми је била награда за сав труд мој.
11А онда сам размишљао о свим својим делима које сам предузео својеручно,
о труду који сам уложио.
И гле, све је пролазно и јурење ветра,
без користи под капом небеском!
И мудрост и лудост пролазе
12Затим сам се посветио размишљању
о мудрости, безумљу и глупости.
Шта више да уради царев наследник
након оног што је већ урађено?
13Схватио сам да је мудрост боља од глупости
као што је светлост боља од таме.
14Мудроме су очи на глави,
а безумник у тами хода.
Али сам научио и ово:
обојицу задеси иста судбина.
15И казао сам у свом срцу:
„Судбина безумника ће и мене задесити,
па чему онда толика моја мудрост?“
Још сам се вајкао у свом срцу:
„И то је пролазно!“
16Јер сећање на мудрога не траје дуже од сећања на безумнога,
јер ће се све заборавити у данима који стижу.
И – авај – мудри ће умрети
баш као и безумник!
Мукотрпан рад је пролазан
17И тако ми је живот омрзнуо и оно што се под капом небеском ради постало ми је мучно. Јер, све је пролазно и јурење ветра. 18Да, омрзнуо сам сав свој мукотрпан рад и труд под капом небеском, јер га остављам своме наследнику. 19И ко зна хоће ли он мудар или луд да буде? Тек, наследиће сав мој труд који сам уложио и у ком сам мудар био под капом небеском. Али и то је пролазно. 20Почео сам да очајавам у срцу над свим уложеним трудом под капом небеском. 21Јер, неко се трудио мудро, са знањем и вештином, и препушта то ономе ко нема удела у томе. Баш је и то пролазно и зло је велико. 22Шта вреде човеку сав његов труд и напор његовог срца којима мукотрпно ради под капом небеском? 23Јер, мучи се све своје дане и стрепи због својих обавеза, па му ни ноћу срце не мирује. И то је пролазно.
24Ништа боље нема за човека него да једе и пије, да му душа ужива добро његовог труда. Наиме, схватио сам да је и то из руке Божије. 25А ко је то јео и ко се науживао мимо њега? 26Јер Господ свакоме богоугоднику даје мудрост, знање и радовање. Грешнику даје задатак да сабира, да скупља и то да богоугоднику. А то је пролазно и јурење ветра.
