New International Version

Numbers 14:1-45

The People Rebel

1That night all the members of the community raised their voices and wept aloud. 2All the Israelites grumbled against Moses and Aaron, and the whole assembly said to them, “If only we had died in Egypt! Or in this wilderness! 3Why is the Lord bringing us to this land only to let us fall by the sword? Our wives and children will be taken as plunder. Wouldn’t it be better for us to go back to Egypt?” 4And they said to each other, “We should choose a leader and go back to Egypt.”

5Then Moses and Aaron fell facedown in front of the whole Israelite assembly gathered there. 6Joshua son of Nun and Caleb son of Jephunneh, who were among those who had explored the land, tore their clothes 7and said to the entire Israelite assembly, “The land we passed through and explored is exceedingly good. 8If the Lord is pleased with us, he will lead us into that land, a land flowing with milk and honey, and will give it to us. 9Only do not rebel against the Lord. And do not be afraid of the people of the land, because we will devour them. Their protection is gone, but the Lord is with us. Do not be afraid of them.”

10But the whole assembly talked about stoning them. Then the glory of the Lord appeared at the tent of meeting to all the Israelites. 11The Lord said to Moses, “How long will these people treat me with contempt? How long will they refuse to believe in me, in spite of all the signs I have performed among them? 12I will strike them down with a plague and destroy them, but I will make you into a nation greater and stronger than they.”

13Moses said to the Lord, “Then the Egyptians will hear about it! By your power you brought these people up from among them. 14And they will tell the inhabitants of this land about it. They have already heard that you, Lord, are with these people and that you, Lord, have been seen face to face, that your cloud stays over them, and that you go before them in a pillar of cloud by day and a pillar of fire by night. 15If you put all these people to death, leaving none alive, the nations who have heard this report about you will say, 16‘The Lord was not able to bring these people into the land he promised them on oath, so he slaughtered them in the wilderness.’

17“Now may the Lord’s strength be displayed, just as you have declared: 18‘The Lord is slow to anger, abounding in love and forgiving sin and rebellion. Yet he does not leave the guilty unpunished; he punishes the children for the sin of the parents to the third and fourth generation.’ 19In accordance with your great love, forgive the sin of these people, just as you have pardoned them from the time they left Egypt until now.”

20The Lord replied, “I have forgiven them, as you asked. 21Nevertheless, as surely as I live and as surely as the glory of the Lord fills the whole earth, 22not one of those who saw my glory and the signs I performed in Egypt and in the wilderness but who disobeyed me and tested me ten times— 23not one of them will ever see the land I promised on oath to their ancestors. No one who has treated me with contempt will ever see it. 24But because my servant Caleb has a different spirit and follows me wholeheartedly, I will bring him into the land he went to, and his descendants will inherit it. 25Since the Amalekites and the Canaanites are living in the valleys, turn back tomorrow and set out toward the desert along the route to the Red Sea.14:25 Or the Sea of Reeds

26The Lord said to Moses and Aaron: 27“How long will this wicked community grumble against me? I have heard the complaints of these grumbling Israelites. 28So tell them, ‘As surely as I live, declares the Lord, I will do to you the very thing I heard you say: 29In this wilderness your bodies will fall—every one of you twenty years old or more who was counted in the census and who has grumbled against me. 30Not one of you will enter the land I swore with uplifted hand to make your home, except Caleb son of Jephunneh and Joshua son of Nun. 31As for your children that you said would be taken as plunder, I will bring them in to enjoy the land you have rejected. 32But as for you, your bodies will fall in this wilderness. 33Your children will be shepherds here for forty years, suffering for your unfaithfulness, until the last of your bodies lies in the wilderness. 34For forty years—one year for each of the forty days you explored the land—you will suffer for your sins and know what it is like to have me against you.’ 35I, the Lord, have spoken, and I will surely do these things to this whole wicked community, which has banded together against me. They will meet their end in this wilderness; here they will die.”

36So the men Moses had sent to explore the land, who returned and made the whole community grumble against him by spreading a bad report about it— 37these men who were responsible for spreading the bad report about the land were struck down and died of a plague before the Lord. 38Of the men who went to explore the land, only Joshua son of Nun and Caleb son of Jephunneh survived.

39When Moses reported this to all the Israelites, they mourned bitterly. 40Early the next morning they set out for the highest point in the hill country, saying, “Now we are ready to go up to the land the Lord promised. Surely we have sinned!”

41But Moses said, “Why are you disobeying the Lord’s command? This will not succeed! 42Do not go up, because the Lord is not with you. You will be defeated by your enemies, 43for the Amalekites and the Canaanites will face you there. Because you have turned away from the Lord, he will not be with you and you will fall by the sword.”

44Nevertheless, in their presumption they went up toward the highest point in the hill country, though neither Moses nor the ark of the Lord’s covenant moved from the camp. 45Then the Amalekites and the Canaanites who lived in that hill country came down and attacked them and beat them down all the way to Hormah.

New Serbian Translation

4. Мојсијева 14:1-45

Народ се буни

1На то се сва заједница узбунила и ударила у вику; и народ је плакао оне ноћи. 2Сви су Израиљци гунђали против Мојсија и Арона; сва им је заједница говорила: „Е, да смо само помрли у Египту, или у пустињи! 3Зашто нас Господ води у ову земљу? Да погинемо од мача, а наше жене и деца да постану робље? Није ли боље за нас да се вратимо у Египат?“ 4Тада рекоше један другом: „Хајде да поставимо вођу и вратимо се у Египат!“

5Мојсије и Арон падоше ничице пред свом израиљском заједницом. 6Тада су Исус, син Навинов, и Халев, син Јефонијин, који су били међу онима што су уходили земљу, раздерали своју одећу 7и рекли свој израиљској заједници: „Земља кроз коју смо прошли да је извидимо изванредно је лепа земља! 8Ако будемо угодни Господу, он ће нас увести у ову земљу и дати нам је. То је земља у којој теку мед и млеко. 9Само се не буните против Господа. Не бојте се народа земље, јер су за нас као залогај хлеба; њих нема ко да заштити, а с нама је Господ. Не бојте се!“

10Међутим, сва је заједница претила да ће их каменовати. Тада се слава Господња указала свим Израиљцима код Шатора од састанка. 11Господ рече Мојсију: „Докле ће ме презирати овај народ? Докле ће одбијати да ми верују упркос свих знакова које сам учинио међу њима? 12Ударићу их помором и затрти их, а од тебе ћу учинити народ већи и моћнији од њих.“

13Али Мојсије рече Господу: „Кад то чују Египћани између којих си извео овај народ својом силом, 14они ће то рећи становницима ове земље. А они су чули да си ти, Господе, усред овога народа; да им се ти, Господе, указујеш лицем у лице, и да твој облак стоји над њима; да идеш пред њима, дању у стубу од облака, а ноћу у стубу од огња. 15Ако побијеш овај народ до последњег, онда ће народи, који су чули за твоје име, рећи: 16’Господ није могао да доведе овај народ у земљу коју им је уз заклетву обећао, па их је зато побио у пустињи.’

17А сад, Господе, нека се покаже твоја сила, као што си обећао, рекавши: 18’Господ је спор на срџбу, богат милошћу, опрашта кривицу и преступ, али кривца не оставља некажњена, него кажњава неправду отаца на њиховој деци и унуцима све до трећег и четвртог колена.’ 19Опрости кривицу овом народу по великој твојој милости, као што си му опраштао од Египта па до сада.“

20Господ рече: „Опраштам по твојој речи. 21Али, тако ми живота, и тако слава Господња испунила сву земљу, 22ни један од људи који су видели моју славу и знакове које сам учинио у Египту и у пустињи, а који су ме искушавали десет пута и били непослушни моме гласу, 23неће видети земљу коју сам уз заклетву обећао њиховим оцима. Ни један од тих што су ме презрели неће је видети. 24А свога слугу Халева – зато што је другачијег духа и зато што се потпуно поуздао у мене – њега ћу одвести у земљу у коју је отишао, и његови ће је потомци добити у посед. 25Пошто Амаличани и Хананци живе у долини, сутра се вратите и идите у пустињу према Црвеном мору.“

26Затим Господ рече Мојсију и Арону: 27„Докле ће ова опака заједница да гунђа против мене? Чуо сам приговоре Израиљаца, који гунђају против мене. 28Реци им: ’Тако ми мога живота – говори Господ – учинићу вам оно што сте ми рекли на моје уши. 29Ваша ће мртва тела попадати по овој пустињи, сви ви који сте уведени у разне пописе, од двадесет година па навише, ви који сте гунђали против мене; 30ни један од вас неће ући у земљу за коју сам се уз подигнуту руку заклео да ћу вас населити у њој, осим Халева, сина Јефонијиног и Исуса, сина Навиновог. 31Ипак, вашу децу, за коју сте рекли да ће постати робље, њих ћу увести да упознају земљу коју сте ви презрели. 32А ваша мртва тела ће попадати по овој пустињи. 33Ваша деца ће бити пастири у пустињи четрдесет година и испаштати због вашег неверства, док ваша тела до последњег не пропадају мртва у пустињи. 34Испаштаћете своје кривице четрдесет година, према броју дана – четрдесет дана током којих сте извиђали земљу, за сваки дан по годину. Тако ћете знати шта значи противити ми се.’ 35То сам ја, Господ, рекао, и ја ћу то јамачно учинити свој овој опакој заједници која се уротила против мене. У овој пустињи ће скончати; ту ће помрети.

36А људи које је Мојсије послао да извиде земљу, и који су се вратили и изазвали сву заједницу да гунђа против њега доневши неповољан извештај о земљи, 37исти ти људи који су донели неповољан извештај о земљи, помрли су од пошасти пред Господом. 38Од тих људи који су ишли да извиде земљу, преживели су само Исус, син Навинов, и Халев, син Јефонијин.“

39Кад је Мојсије изговорио ове речи свем израиљском народу, народ се веома ожалостио. 40Али у рано јутро они устану и почну да се пењу на врх горја, говорећи: „Згрешили смо, али ево, идемо на место о коме је Господ говорио.“ 41Мојсије им рече: „Зашто преступате заповест Господњу? То неће успети. 42Не пењите се, јер Господ није међу вама; иначе ћете бити потучени од својих непријатеља! 43Наиме, испред вас су Амаличани и Хананци, па ћете изгинути од мача. Одвратили сте се од Господа, и зато Господ неће бити с вама.“

44Али они пркосно наставише да се пењу на врх горја, иако ни Мојсије, ни Ковчег Господњег савеза, нису пошли из табора. 45Тада су сишли Амаличани и Хананци који су живели у горју, и потукли их, гонећи их све до Орме.