La Bible du Semeur

Lamentations 1:1-22

Première élégie : Jérusalem abandonnée à ses ennemis

La cité endeuillée1 titre Les chapitres 1 à 4 forment chacun un poème alphabétique (dont les strophes ou les vers débutent par l’une des lettres de l’alphabet hébreu, dans l’ordre alphabétique).

1Comme1.1 Autre traduction : hélas ! elle reste solitaire

la cité qui, naguère, |était si populeuse !

Elle est comme une veuve !

Elle qui était importante |au milieu des nations,

princesse des provinces,

elle est astreinte à la corvée !

2Tout au long de la nuit, |elle pleure, et ses larmes |ruissellent sur ses joues.

De tous ceux qui l’aimaient,

aucun ne la console :

tous ses compagnons1.2 C’est-à-dire les alliés dans lesquels elle avait placé sa confiance (voir 2 R 24.2). l’ont trahie

et ils sont devenus ses ennemis.

3Juda s’en est allé |dans un pays d’exil, |accablé de misère,

soumis à un dur esclavage.

Le voici qui habite |au sein de peuples étrangers

sans trouver la tranquillité.

Tous ceux qui le pourchassent |l’atteignent

au milieu des détresses.

4Les chemins de Sion |sont plongés dans le deuil

parce qu’il ne vient plus personne |pour célébrer les fêtes.

Ses portes sont en pièces,

ses prêtres se lamentent,

ses jeunes filles |sont affligées,

la ville est remplie d’amertume.

5Ses oppresseurs |font peser leur domination sur elle,

ses ennemis prospèrent,

car l’Eternel l’a affligée

pour ses nombreux péchés,

et ses petits enfants |sont partis en captivité

poussés par l’ennemi.

6La communauté de Sion |a été dépouillée

de toute sa splendeur.

Ses ministres sont devenus |semblables à des cerfs

qui ne trouvent pas de pâture,

qui fuient à bout de forces

devant ceux qui les traquent.

7Aux jours de son humiliation

et de sa vie errante,

Jérusalem |se souvient des trésors

qu’elle avait autrefois,

maintenant que son peuple |est, tout entier, tombé |aux mains de l’oppresseur

sans qu’il y ait personne |qui vienne à son secours.

Les ennemis la voient

et font des gorges chaudes |au sujet de sa destruction.

8Voici Jérusalem |a gravement péché,

c’est pourquoi elle est devenue |comme un déchet1.8 Autre traduction : un objet de dégoût..

Tous ceux qui l’honoraient, |maintenant la méprisent,

car ils ont vu sa nudité.

Elle-même en gémit |et se détourne.

9Son impureté apparaît |sur les pans de sa robe.

Elle n’a pas songé |à ce qui s’ensuivrait.

Elle est tombée, |sa chute est étonnante

et nul ne la console.

« O Eternel, dit-elle, |vois mon humiliation,

car l’ennemi triomphe. »

10L’ennemi a pillé

tous ses objets précieux,

elle a vu des gens d’autres peuples

pénétrer dans son sanctuaire.

Pourtant, tu avais dit :

« Ceux-là ne devront pas faire partie |de ta communauté. »

11Tout son peuple gémit

en recherchant du pain.

Il donne ses trésors |contre des aliments

pour reprendre des forces.

« Vois, Eternel, dit-elle, |et considère

l’abjection où je suis. »

Les plaintes de Jérusalem

12N’êtes-vous pas touchés,

ô vous tous qui passez par là ?

Regardez et voyez

s’il est une douleur |comparable à la mienne

qui me fait tant souffrir.

L’Eternel me l’a infligée

au jour de sa colère ardente.

13D’en haut, il a lancé un feu

qui m’a pénétré jusqu’aux os,

il a tendu |un filet sous mes pieds :

il m’a fait reculer

et il a fait de moi |une désolation,

dans la souffrance tout le jour.

14Il a lié le joug |que composent mes transgressions1.14 Selon le texte hébreu traditionnel. L’ancienne version grecque a : il a fixé son attention sur mes crimes.,

sa main les a nouées ensemble,

et elles pèsent sur mon cou.

Il a sapé ma force.

Le Seigneur m’a livrée |au pouvoir d’hommes

auxquels je ne peux résister.

15Oui, le Seigneur a repoussé1.15 Autre traduction : écrasé. |tous les puissants guerriers

qui étaient dans mes murs,

et il a fixé contre moi |un rendez-vous1.15 Autre traduction : il a convoqué une armée contre moi.

dans le but de briser |mes jeunes gens.

Le Seigneur a foulé |comme dans un pressoir

la population de Juda.

16Je pleure donc sur eux ;

j’éclate en longs sanglots,

car le consolateur |qui ranimerait mon courage

est loin de moi.

Mes fils sont tous plongés |dans la désolation,

car l’ennemi |a été le plus fort.

17Sion étend les mains,

mais nul ne la console.

L’Eternel a donné des ordres,

aux adversaires de Jacob, |pour qu’ils l’encerclent.

Jérusalem est devenue

un déchet à leurs yeux.

18Mais l’Eternel est juste,

car j’ai été rebelle |à ses commandements.

Ecoutez, je vous prie, |vous, tous les peuples,

et voyez ma douleur :

mes jeunes filles, |mes jeunes gens

sont partis en captivité.

19J’ai fait appel à mes amants,

mais eux ils m’ont trahie.

Mes prêtres et mes dirigeants

ont péri dans la ville

en cherchant de la nourriture

pour reprendre des forces.

20Regarde, ô Eternel, |comme je suis dans la détresse ;

tout mon être intérieur |est en bouillonnement.

Mon cœur chavire en moi

parce que je me suis |gravement révoltée.

Tandis qu’à l’extérieur |l’épée me prive |de mes enfants,

à l’intérieur |c’est comme chez la mort.

21On entend mes gémissements,

mais nul ne me console

et tous mes ennemis, |apprenant mon malheur,

sont dans la joie, |car c’est toi qui as fait cela.

Fais donc venir1.21 D’après la version syriaque. Le texte hébreu traditionnel a : tu as fait venir. le jour |que tu as annoncé,

et que mes ennemis |deviennent comme moi !

22Oh oui, tiens compte |de leur méchanceté,

et traite-les

comme tu m’as traitée

pour punir mes forfaits,

car il n’y a de cesse |à mes gémissements,

mon cœur est affligé.

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1:1-22

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!

А некад је пуна људи била.

Град постаде као удовица,

а некад је свет га поштовао.

Та царица међу градовима

робиња је сада потлачена.

2Грозним плачем сву ноћ плаче,

низ образе сузе рони.

Никог нема да је теши сада,

а некада сви јој пријатељи беху.

Савезници сви је издадоше,

постали су њени непријатељи.

3Народ Јудин, робље беспомоћно,

у невољи, у тешком прогонству,

по туђинским сад живе земљама.

Нема места где би да почину.

Одасвуд их окружују гонитељи,

из теснаца никуд да побегну.

4Тужни су путеви ка сионском Дому,

на празнике не долази нико.

Сва су врата разваљена,

свештеници уздишу једнако,

уплакане су девојке које су некад певале.

Сион је у горком ропцу.

5Над њим сада господаре тлачитељи,

због победе ликују непријатељи.

Многобројни су греси сионски,

зато га је Господ изложио патњама.

Насилници заробише децу са Сиона

и одведоше их у изгнанство.

6Повукла се од ћерке сионске,

повукла се сва слава његова.

Кнезови му постадоше као срне

исцрпене од глади,

у бежању изгубише снагу

испред ловаца који их гоне.

7Јерусалим, рушевина усамљена,

свог се сјаја опомиње,

а кад паде непријатељима у руке,

никог нема да му помоћ пружи.

Гледају га тлачитељи,

смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

8Тешки ли су овог града греси!

Гадан ли је, нечист ли је!

Ценише га, а сад га презиру:

Град без части, го је у срамоти.

Само јечи, лице крије,

осврће се, иза себе гледа.

9Види му се да је нечист јако,

али он не мари што га ово снађе.

Ужасно је како он пропада,

а никога нема да га теши.

Погледај, Господе, његову невољу,

јер непријатељи ликују ли, ликују.

10Непријатељ граби, пљачка,

све ризнице овог града.

Јерусалим гледа како странци

проваљују Дому у Светилиште,

а њима си, Господе, забранио

да ступају где ти збор ступа.

11Цвили народ, како да не тугује!

Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,

не би ли живнули некако.

„Смилуј ми се – плачу – о, Господе!

Смилуј ми се,

јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12Погледајте ме, сви што пролазите

– град довикује тужно

Има ли бола сличног овом болу

што погоди мене?

Како ме је Господ ударио

у дан кад се на ме разгневио.

13Послао је огањ са висине,

разгоре га по мојим костима.

Разапео мрежу испред мојих ногу

и на земљу оборио.

Уцвилио ме је и ожалостио

у мукама за сва времена.

14Све моје грехе на мене навалио,

руком их својом у бреме свезао,

на мој га је врат натоварио.

Ослабих од овог терета.

Господ ме је предао мојим душманима,

ја им се пак не могу супротставити.

15Свим мојим јунацима

Господ се наругао.

Дигао је ратнике против мене,

да побије моје узданице младе.

Као грожђе у муљари

изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16Зато из мојих очију као поток лију сузе.

Утешити не може ме нико;

охрабрити не може ме нико.

Синови су моји побеђени,

непријатељ ништа народу не остави.

17Сион руке своје пружа,

али помоћ нико му не пружа.

Господ поста противник народу Јаковљеву,

са свих страна наваљују тлачитељи;

с Јерусалимом поступају

као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18Господ ме је праведно казнио,

јер његову реч нисам послушао.

О, чујте ме, одасвуд народи,

јаде моје гледајте, видите;

девојке моје, младиће моје,

у прогонство отераше.

19Позвах своје савезнике,

а они ми помоћ ускратише.

Свештеници моји и старешине

по градским улицама помреше,

а само су храну тражили

не би ли у животу остали.

20На мој ропац погледај, Господе,

на измученост душе моје.

У грудима срце ми се грчи,

жалостан сам због свога пркоса.

По улицама синове моје убијају,

а унутра, по кућама, смрт коси.

21Како цвилим, чуј ме.

Нема никог да ме утеши.

За моју несрећу душмани су чули,

те ликују зато што си ми је ти послао.

Дај да и мени сване!

Нека слично мени и душмани пате.

22Прокуни њихове опачине све,

рачунај им зло за зло;

мене си већ за грехе казнио,

и њих казни тако.

Само јечим ја у јаду сада,

у мом је срцу туга.