Jonas vai a Nínive
1Então o Senhor falou novamente a Jonas. 2“Vai a essa grande cidade de Nínive e avisa-os da sua condenação, tal como já te mandei antes!”
3Jonas obedeceu e foi a Nínive. Era, na verdade, uma grande cidade com arredores muito vastos, tão extensa que levava três dias a percorrer.
4Entrando na cidade, Jonas começou a pregar. Jonas clamava ao povo que se juntava ao seu redor: “Mais quarenta dias e Nínive será destruída!” 5A multidão acreditou nas suas palavras e foi proclamado um jejum geral. Todas as pessoas, inclusive o rei, se vestiram de pano de saco em sinal de contrição.
6O rei da cidade, quando ouviu o que Jonas proclamava, desceu do seu trono, pôs de parte as roupagens reais, vestiu-se daquele pano grosseiro e sentou-se sobre cinza. 7Tanto ele como a sua corte mandaram por toda a cidade a seguinte mensagem: “Que ninguém, nem mesmo os animais, coma seja o que for nem beba água. 8Toda a gente deve vestir-se de pano de saco e clamar fervorosamente a Deus. Que todos se arrependam das suas más ações e das violências que têm praticado. 9Talvez Deus acabe por permitir que vivamos e desista da sua tremenda ira!”
10Quando Deus viu que estavam verdadeiramente decididos a pôr termo aos seus maus caminhos, desistiu da intenção de os destruir.
Покајање становника Ниниве
1Реч Господња по други пут дође Јони: 2„Устани и иди у Ниниву, тај велики град и проповедај му оно што ти ја кажем.“
3Јона устане и оде у Ниниву по речи Господњој. А Нинива је била велики град пред Богом, три дана хода. 4Кад је ушао у град, Јона је ишао само дан хода проповедајући: „Још четрдесет дана и Нинива ће бити уништена.“ 5Нинивљани су поверовали Богу; прогласили су пост, па су се, од највећег до најмањег, обукли у кострет.
6Кад је вест дошла до цара, он је устао са свог престола, скинуо своје рухо, ставио на себе кострет и сео у пепео. 7Онда је заповедио да вичу по Ниниви:
„По налогу цара и његових великаша:
’Ни човек ни стока, било крупна или ситна, не сме ништа окусити! Нека не пасу и не пију воду. 8Нека се и стока и људи покрију кострећу, и нека из све снаге призивају Бога. Нека се свако одврати од свога злог пута и од насиља које је чинио. 9Ко зна? Можда ће се Бог одвратити и милостиво одустати од свог љутог гнева, па не изгинемо.’“
10Бог је видео њихова дела, како су се одвратили од својих злих путева, па је одустао од несреће, коју је рекао да ће извршити над њима. И тако је није извршио.
