Jó 31 – NVI-PT & NSP

Nova Versão Internacional

Jó 31:1-40

1“Fiz acordo com os meus olhos

de não olhar com cobiça para as moças.

2Pois qual é a porção que o homem recebe de Deus lá de cima?

Qual a sua herança do Todo-poderoso, que habita nas alturas?

3Não é ruína para os ímpios,

desgraça para os que fazem o mal?

4Não vê ele os meus caminhos

e não considera cada um de meus passos?

5“Se me conduzi com falsidade,

ou se meus pés se apressaram a enganar,

6Deus me pese em balança justa,

e saberá que não tenho culpa—

7se meus passos desviaram-se do caminho,

se o meu coração foi conduzido por meus olhos,

ou se minhas mãos foram contaminadas,

8que outros comam o que semeei

e que as minhas plantações sejam arrancadas pelas raízes.

9“Se o meu coração foi seduzido por mulher,

ou se fiquei à espreita junto à porta do meu próximo,

10que a minha esposa moa cereal de outro homem,

e que outros durmam com ela.

11Pois fazê-lo seria vergonhoso,

crime merecedor de julgamento.

12Isso é um fogo que consome até a Destruição31.12 Hebraico: Abadom.;

teria extirpado a minha colheita.

13“Se neguei justiça aos meus servos e servas,

quando reclamaram contra mim,

14que farei quando Deus me confrontar?

Que responderei quando chamado a prestar contas?

15Aquele que me fez no ventre materno não os fez também?

Não foi ele que nos formou, a mim e a eles,

no interior de nossas mães?

16“Se não atendi os desejos do pobre,

ou se fatiguei os olhos da viúva,

17se comi meu pão sozinho,

sem compartilhá-lo com o órfão,

18sendo que desde a minha juventude o criei como se fosse seu pai,

e desde o nascimento guiei a viúva;

19se vi alguém morrendo por falta de roupa,

ou um necessitado sem cobertor,

20e o seu coração não me abençoou

porque o aqueci com a lã de minhas ovelhas,

21se levantei a mão contra o órfão,

ciente da minha influência no tribunal,

22que o meu braço descaia do ombro

e se quebre nas juntas.

23Pois eu tinha medo que Deus me destruísse,

e, temendo o seu esplendor, não podia fazer tais coisas.

24“Se pus no ouro a minha confiança

e disse ao ouro puro: Você é a minha garantia,

25se me regozijei por ter grande riqueza,

pela fortuna que as minhas mãos obtiveram,

26se contemplei o sol em seu fulgor

e a lua a mover-se esplêndida,

27e em segredo o meu coração foi seduzido

e a minha mão lhes ofereceu beijos de veneração,

28esses também seriam pecados merecedores de condenação,

pois eu teria sido infiel a Deus, que está nas alturas.

29“Se a desgraça do meu inimigo me alegrou,

ou se os problemas que teve me deram prazer;

30eu, que nunca deixei minha boca pecar,

lançando maldição sobre ele;

31se os que moram em minha casa nunca tivessem dito:

‘Quem não recebeu de Jó um pedaço de carne?’,

32sendo que nenhum estrangeiro teve que passar a noite na rua,

pois a minha porta sempre esteve aberta para o viajante;

33se escondi o meu pecado, como outros fazem31.33 Ou como fez Adão,

acobertando no coração a minha culpa,

34com tanto medo da multidão

e do desprezo dos familiares

que me calei e não saí de casa…

35(“Ah, se alguém me ouvisse!

Agora assino a minha defesa.

Que o Todo-poderoso me responda;

que o meu acusador faça a denúncia por escrito.

36Eu bem que a levaria nos ombros

e a usaria como coroa.

37Eu lhe falaria sobre todos os meus passos;

como um príncipe eu me aproximaria dele.)

38“Se a minha terra se queixar de mim

e todos os seus sulcos chorarem,

39se consumi os seus produtos sem nada pagar,

ou se causei desânimo aos seus ocupantes,

40que me venham espinhos em lugar de trigo

e ervas daninhas em lugar de cevada”.

Aqui terminam as palavras de Jó.

New Serbian Translation

Књига о Јову 31:1-40

1Са очима својим савез сам склопио,

па како бих онда загледао девојку?

2Па шта то онда Бог одозго дели?

Какво је са висина наследство Свемоћног?

3Није ли то пропаст за злотвора

и несрећа за покварењака?

4Не види ли он путеве моје,

зар не броји све моје кораке?

5Ако сам се дружио с лажовима,

ако ми је нога журила ка обмани;

6нека ме измери на тасовима тачним,

нек честитост моју Бог открије.

7Ако је мој корак зашао са пута,

срце моје повело се за мојим очима,

за руке ми прионула љага;

8тад нек жањем, а други нек једе,

нек се моја летина почупа.

9Ако ли је жена срце ми завела,

ако сам ближњег свога на улазу вребао;

10нек тад другом моја жена меље,

у постељи других нека буде.

11Али то би била гадост,

баш кривица за осуду!

12Да, била би то ватра која гута све до трулежи мртвих

и спаљује сву летину моју.

13Елем, ако сам се оглушио на тужбу

слушкиње своје или слуге свога,

када су се парничили са мном;

14шта бих урадио када би Бог устао,

кад би ми рачун затражио?

Шта ли бих му тада узвратио?

15Није ли онај што ме саздао у утроби и њих саздао?

Зар нас није један исти начинио у стомаку?

16Ако сам се оглушио на жељу сиромаха

и расплакао очи удовици;

17ако сам свој залогај хлеба јео у самоћи,

а сироче није узело од њега –

18јер је уз мене расло као уз оца још од младости моје,

а удовици сам помагао још од како ме мајка родила –

19ако сам видео страдалника неодевеног,

ако нисам заоденуо убогог;

20ако ме бедра његова благосиљала нису,

ако се руном оваца мојих утоплио није;

21ако сам одмахнуо руком против сирочета,

а знао сам да на суду могу да помогнем;

22нека ми рука из рамена отпадне

и нек ми се шака преломи у зглобу!

23Јер, дрхтао сам од Божије страхоте,

пред његовим величанством не бих то чинио.

24Ако сам се у злато уздао,

сувом злату говорио: ’Поуздање моје!’;

25ако сам се радовао свом великом благу,

што ми је рука толико згрнула;

26ако сам у сунце гледао док сија

и у месец сјајни док путује;

27ако ми се срце потајно заносило,

па сам им руком слао пољупце са својих уста;

28и то би била кривица што вапи за судом,

јер бих тако порекао Бога са висине!

29Елем, ако сам се радовао над несрећом душманина мога,

ликовао кад га пропаст снађе;

30нисам дао устима да згреше,

да му клетву призивам на душу.

31Нису ли људи из шатора рекли:

’Ко се још меса његовога најео није?’

32Придошлица на улици ноћ провео није,

путнику сам отварао врата.

33Да ли сам грехе своје прикривао као Адам,

и кривицу крио у грудима својим;

34јер сам се препао великог мноштва,

страховао од презира у роду,

па се ућутао и кроз врата не бих излазио?

35О, кад би ме неко чуо!

Ево, ово потписујем,

па нека ме услиши Свемоћни,

а ево и оптужнице што је тужилац против мене подигао!

36Зар је не бих ја понео на рамену своме,

на себе је као круну причврстио?

37Рачун бих му положио за кораке своје,

као владар бих му приступио.

38Ако је због мене вапила земља моја

и у глас плакале бразде њене;

39ако сам забадава јео плодове њене

и души њихових власника задао јаде;

40уместо пшеницом нек уроди трњем

и коровом уместо јечма!“

Јов је завршио своја казивања.