Фараон, поносни кедар
1У једанаестој години, трећег месеца, првог дана у месецу, дође ми реч Господња: 2„Сине човечији, реци фараону, египатском цару, и његовом мноштву:
’Коме ли си сличан по својој величини?
3Погледај Асирију!
Она је била као кедар на Ливану:
дивних грана, сеновите крошње.
Растом је био веома висок,
међу облаке врх му се винуо.
4Воде су му дале да порасте,
дубинске су га воде уздигле.
Око стабла су му текле реке,
потоке је своје одаслао
да напаја све пољско дрвеће.
5Стога је висином надвисио све пољско дрвеће,
многе су му гране израсле,
у дужину су му огранци отишли,
од обилних се вода разгранали.
6У његовим гранама
гнездиле су се све птице небеске,
испод његових грана
рађале се све пољске звери,
а у његовом хладу
седели сви велики народи.
7Диван је био у својој величини
и дужини својих грана,
јер му је корен био крај обилних вода.
8Кедрови у Божијем врту
нису могли да се мере с њим,
чемпреси нису били равни његовим гранама,
платани нису могли да се пореде с његовим гранама;
ниједно дрво у Божијем врту
није му било равно по лепоти.
9Подарио сам му лепоту –
многе гране –
па су му завидела
сва дрвета едемска у Божијем врту.
10Зато говори Господ Бог: зато што се уздигао својим растом, и дигао свој врх међу облаке, и понео се у срцу због своје висине, 11предаћу га у руке најсилнијем међу народима, да поступа с њим према његовој опакости. Зато сам га протерао. 12Посекли су га странци, најокрутнији међу народима, и оставили га. Све су му гране попадале по горама и по свим долинама, огранци му леже сломљени по свим клисурама земље. Сви су народи земаљски отишли из његовог хлада и напустили га. 13На његовом обореном стаблу гнезде се све птице небеске, а међу његовим гранама бораве све звери пољске. 14То је због тога да се ниједно дрво крај воде не поноси својом висином, и не диже свој врх међу облаке, и да ниједно наводњавано дрво својом висином не досегне до њих. Јер сви су они на смрт осуђени, бачени у најниже крајеве земље међу синове људске, с онима што силазе у раку.
15Говори Господ Бог: онога дана кад је кедар сишао у Свет мртвих31,15 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих., уприличих туговање; ради њега сам бездан покрио и реке његове зауставио, те стадоше силне воде. Због њега сам Ливан у жалост завио, због њега се све пољско дрвеће осушило. 16Од праска његовог пада сам потресао све народе када сам га сурвао у Свет мртвих, с онима што силазе у раку. Тада се све дрвеће едемско, најпробраније и најбоље на Ливану, све што воду прима, утешило у најдубљим деловима под земљом. 17У Свет мртвих сиђоше и они што су пали од мача, мишица његова, и они који су седели под његовим хладом.
18Ето коме си сличан по слави и величини! С едемским си дрвећем сурван у најниже крајеве под земљом. Стога ћеш лећи међу необрезане, међу оне који падоше од мача.
То је фараон и све његово мноштво – говори Господ Бог.’“
Egyptens stolthed og indbildskhed
1På den første dag i den tredje måned i det 11. år af vores eksil sagde Herren til mig: 2-3„Du menneske, giv egypterkongen og hele hans folk følgende budskab:
Hvem skal jeg sammenligne dig med? Med Assyrien?
Det land var engang som et af Libanons majestætiske cedertræer
med smukke grene og skyggefuld krone.
Det ragede højt op, helt til skyerne.
4Vandet fra jordens dyb gav det vækst,
og små floder strømmede tæt forbi det,
før de fortsatte til skovens andre træer.
5Cedertræet knejsede over alle de andre træer,
og det fik mange og lange grene,
fordi det havde rigeligt med vand.
6Fugle byggede rede i dets grene,
de vilde dyr ynglede i dets skygge.
Alle verdens folkeslag levede i skyggen af dets storhed.
7Det var et stærkt og smukt træ,
hvis rødder nåede ned til grundvandet.
8Ingen andre træer i Edens have kunne måle sig med det,
hverken cedre, fyr eller platantræer.
9Jeg gjorde det cedertræ så smukt,
at alle træer i Guds have misundte det.
10Herren siger om Assyrien: Fordi din stamme blev høj og din krone strakte sig op mellem skyerne, blev du stolt og indbildsk. 11Derfor udleverede jeg dig til en mægtig nation, der kunne straffe dig for din gudløshed og ondskab. Jeg forkastede dig. 12Et grusomt folk fældede dig og lod dig ligge på bjergsiden. Dit løv faldt ned i dalene, og dine grene lå knækkede ved alle landets vandløb. Alle de folkeslag, som havde søgt ly under din skygge, forlod dig. 13Fuglene slog sig ned på din faldne stamme, og de vilde dyr lagde sig oven på dine splintrede grene. 14Ingen træer har lov at få så høje stammer, at de når til skyerne, uanset hvor dybt ned deres rødder når, og hvor meget vand de får. Ingen skal sætte lid til deres egen styrke og storhed. Alle skal forgå og ende i dødsriget. Selv de stærkeste ender i graven.
15Gud Herren siger: Den dag du endte i dødsriget, holdt jeg vandstrømmene tilbage. Jeg klædte Libanon i sørgedragt, og alle landets træer hang med bladene. 16Ved braget fra dit fald skælvede folkeslagene af skræk, for jeg styrtede dig i graven til dem, der gik forud for dig. Dernede fandt de andre stolte træer fra Guds have trøst, for du delte skæbne med dem, alle disse engang så ranke cedre, hvis rødder nåede ned til grundvandet. 17Dine forbundsfæller, som sad i din skygge, endte samme sted, for de blev hugget ned af fjendens sværd og fulgte dig i dødsriget. De sluttede sig til dem, der tidligere var blevet fældet.
18Egypten, du er større og prægtigere end alle andre træer i Guds have, men du skal alligevel ende i graven som Assyrien og de andre. Du kommer til at ligge side om side med de folkeslag, du foragtede og besejrede i krig. Det er egypterkongens og hans folks skæbne, siger Gud Herren.”
