1Праведник гине
и никога то не узбуђује.
И смерни људи бивају одвођени
и нико не разабире
да праведник бива одведен пред зло,
2да уђе у мир.
Почивају на лежајима својим
ко је ишао исправно.
3„А сад се примакните амо,
синови гатарини,
потомство прељубничко, смрдљиво.
4Над ким се шегачите?
Над ким се бекељите?
Плазите језик?
Нисте ли ви деца бунтовна,
потомство лажљиваца,
5који се успаљују међу храстовима,
под сваким дрветом зеленим,
жртвујући децу по долинама,
под каменим раселинама?“
Пророк тугује због идолопоклонства
6„На вододерини твоја је рака.
Оне, оне су твоји међаши.
Управо њима изливаш жртве наливне,
спаљујеш житну жртву.
Зар оне да ми се свиде?
7На гору високу и уздигнуту
свој си лежај поставила,
па си се тамо попела
да кољеш жртву закланицу.
8Уз врата и довратке
свој си запис поставила.
Далеко од мене си разоткрила
и на висине лежај свој наместила,
те се погађала са онима које волиш
да легнеш с њима, да осетиш снагу.
9И ходочастиш цару у помазању,
и умножаваш своја мира;
и послала си своје известиоце издалека
и спустила до Света мртвих.
10Изнурила си себе многим путовањима својим.
Ниси рекла: ’То је таштина!’
Стекла си јакост нову,
зато ослабила ниси.
11Па кога си се уплашила и побојала,
те си слагала?
И ниси се мене сетила,
ниси себи на срце ставила.
Нисам ли ја ћутао и од века,
па се мене побојала ниси?
12Ја ћу објавити твоју правду,
и дела ти твоја користити неће.
13Кад завичеш, нека те изведу чете твоје.
А све њих ће ветар однети, таштина узети.
Међутим, који се у мене уздају
земљу ће баштинити
и моју свету гору поседовати.“
Песма утешна
14Тада ће се говорити:
„Насипајте! Насипајте! Пут поравнајте!
Мом народу сметње с пута уклоните!“
15Јер говори Вишњи и Уздигнути,
настањени трајно, а име му је Светитељ:
„Мој стан је узвишеност и светиња,
а са скрушеним сам и с духом пониженим,
да оживим пониженима дух,
да оживим скрушенима срце.
16Јер се нећу препирати довека,
нити ћу се љутити непрестано,
јер би испред лица мојега ослабио дух
и душе које сам саздао.
17Кривица његова је грабеж.
Зато сам се наљутио,
и зато га ударио, и у љутини се сакрио;
а он је отишао одметнички,
како га срце његово одвуче.
18Путеве његове сам видео.
И излечићу га и довести,
и умирићу срце оних који га теше
и који с њим тугују.
19Стварам речи уснама да проговоре:
Мир! Мир удаљеноме и блискоме
– говори Господ, и њега ћу излечити.
20А опаки су као море усталасало,
што се успокојити не може,
и из вода својих исталасава
муљ и блато.
21Нема мира опакима
– говори Бог мој.
1Праведные гибнут,
и никто не принимает этого к сердцу;
благочестивые забираются,
и никто не понимает,
что праведные забираются
от грядущей беды.
2Те, кто ходит в правде,
вступают в покой;
в смерти они находят успокоение.
3– А вы – подойдите сюда, сыновья чародейки,
потомки развратника и блудницы!
4Над кем вы глумитесь?
Кому вы скалите зубы
и показываете язык?
Разве вы не дети отступничества,
не порождение лжи?
5Вы разжигаетесь похотью среди дубов
и под каждым тенистым деревом;
своих детей вы приносите в жертву при ручьях
и под нависающими утесами.
6Среди гладких камней из ручьев – твоя доля;
они, они – твой жребий.
Ты им возливала жертвенные возлияния
и приносила хлебные приношения.
Могу ли Я спокойно смотреть на все это?
7На высокой и величественной горе
ты ставишь свою постель
и восходишь туда приносить свои жертвы.
8За дверями своими, за их косяками,
ты поставила свои символы.
Оставляя Меня, ты открыла свою постель,
забралась на нее, расстелила ее широко,
заключила союз с теми, чьи постели ты любишь,
и глазела на их наготу57:8 Букв.: «руку»..
9Ты ходила к Молоху57:9 Или: «к царю». Молох – аммонитский бог, в жертвы которому приносились дети (см. ст. 5). По Закону за поклонение Молоху израильтянам грозила смертная казнь (см. Лев. 18:21; 20:2-5). с ароматным маслом
и умножала свои благовония.
Ты отправляла послов вдаль
и сама спускалась в мир мертвых!57:9 Евр.: «шеол».
10Ты уставала от долгого пути твоего,
но не говорила: «Это бессмысленно».
Ты находила новые силы
и не изнемогала.
11Кого ты так боялась и страшилась,
что лгала Мне,
не помнила обо Мне
и в сердце не размышляла?
Не оттого ли, что Я долго молчал,
ты не боишься Меня?
12Я разоблачу твою праведность и твои дела,
и они тебе не помогут.
13Когда ты будешь кричать о помощи,
пусть спасает тебя твое сборище идолов!
Ветер их унесет,
дуновение развеет.
Но сделавший Меня своим прибежищем,
унаследует землю
и будет владеть Моей святой горой.
Утешение для кающихся
14И будет сказано:
«Прокладывайте, прокладывайте, готовьте путь!
Убирайте препятствия с пути Моего народа!»
15Потому что так говорит Высокий и Превознесенный,
Живущий вечно, Чье имя – Святой:
– Я живу на святой высоте,
но также и с теми, кто сокрушен и смирен духом:
чтобы оживлять дух смиренных
и оживлять сердца сокрушенных.
16Не вовеки буду Я обвинять
и не всегда буду гневаться,
иначе изнемог бы предо Мною человеческий дух –
дыхание человеческое, созданное Мною.
17Я был разгневан их греховной корыстью,
Я наказывал их и в гневе скрывал Свое лицо,
но они снова возвращались на свой путь.
18Я видел их пути, но Я все равно исцелю их;
Я буду вести их и утешать,
19вкладывая хвалу в уста плакальщиков Израиля.
Мир, мир дальним и ближним, –
говорит Господь. – Я исцелю их.
20Но нечестивые подобны бурному морю,
которому нет покоя,
чьи волны выбрасывают ил и грязь.
21– Нет мира нечестивым, – говорит мой Бог.
