1Праведник гине
и никога то не узбуђује.
И смерни људи бивају одвођени
и нико не разабире
да праведник бива одведен пред зло,
2да уђе у мир.
Почивају на лежајима својим
ко је ишао исправно.
3„А сад се примакните амо,
синови гатарини,
потомство прељубничко, смрдљиво.
4Над ким се шегачите?
Над ким се бекељите?
Плазите језик?
Нисте ли ви деца бунтовна,
потомство лажљиваца,
5који се успаљују међу храстовима,
под сваким дрветом зеленим,
жртвујући децу по долинама,
под каменим раселинама?“
Пророк тугује због идолопоклонства
6„На вододерини твоја је рака.
Оне, оне су твоји међаши.
Управо њима изливаш жртве наливне,
спаљујеш житну жртву.
Зар оне да ми се свиде?
7На гору високу и уздигнуту
свој си лежај поставила,
па си се тамо попела
да кољеш жртву закланицу.
8Уз врата и довратке
свој си запис поставила.
Далеко од мене си разоткрила
и на висине лежај свој наместила,
те се погађала са онима које волиш
да легнеш с њима, да осетиш снагу.
9И ходочастиш цару у помазању,
и умножаваш своја мира;
и послала си своје известиоце издалека
и спустила до Света мртвих.
10Изнурила си себе многим путовањима својим.
Ниси рекла: ’То је таштина!’
Стекла си јакост нову,
зато ослабила ниси.
11Па кога си се уплашила и побојала,
те си слагала?
И ниси се мене сетила,
ниси себи на срце ставила.
Нисам ли ја ћутао и од века,
па се мене побојала ниси?
12Ја ћу објавити твоју правду,
и дела ти твоја користити неће.
13Кад завичеш, нека те изведу чете твоје.
А све њих ће ветар однети, таштина узети.
Међутим, који се у мене уздају
земљу ће баштинити
и моју свету гору поседовати.“
Песма утешна
14Тада ће се говорити:
„Насипајте! Насипајте! Пут поравнајте!
Мом народу сметње с пута уклоните!“
15Јер говори Вишњи и Уздигнути,
настањени трајно, а име му је Светитељ:
„Мој стан је узвишеност и светиња,
а са скрушеним сам и с духом пониженим,
да оживим пониженима дух,
да оживим скрушенима срце.
16Јер се нећу препирати довека,
нити ћу се љутити непрестано,
јер би испред лица мојега ослабио дух
и душе које сам саздао.
17Кривица његова је грабеж.
Зато сам се наљутио,
и зато га ударио, и у љутини се сакрио;
а он је отишао одметнички,
како га срце његово одвуче.
18Путеве његове сам видео.
И излечићу га и довести,
и умирићу срце оних који га теше
и који с њим тугују.
19Стварам речи уснама да проговоре:
Мир! Мир удаљеноме и блискоме
– говори Господ, и њега ћу излечити.
20А опаки су као море усталасало,
што се успокојити не може,
и из вода својих исталасава
муљ и блато.
21Нема мира опакима
– говори Бог мој.
1The righteous perisheth, and no man layeth it to heart: and merciful men are taken away, none considering that the righteous is taken away from the evil to come.57.1 merciful…: Heb. men of kindness, or, godliness57.1 from…: or, from that which is evil 2He shall enter into peace: they shall rest in their beds, each one walking in his uprightness.57.2 enter into: or, go in57.2 in his…: or, before him
3¶ But draw near hither, ye sons of the sorceress, the seed of the adulterer and the whore. 4Against whom do ye sport yourselves? against whom make ye a wide mouth, and draw out the tongue? are ye not children of transgression, a seed of falsehood, 5Enflaming yourselves with idols under every green tree, slaying the children in the valleys under the clifts of the rocks?57.5 with…: or, among the oaks 6Among the smooth stones of the stream is thy portion; they, they are thy lot: even to them hast thou poured a drink offering, thou hast offered a meat offering. Should I receive comfort in these? 7Upon a lofty and high mountain hast thou set thy bed: even thither wentest thou up to offer sacrifice. 8Behind the doors also and the posts hast thou set up thy remembrance: for thou hast discovered thyself to another than me, and art gone up; thou hast enlarged thy bed, and made thee a covenant with them; thou lovedst their bed where thou sawest it.57.8 made…: or, hewed it for thyself larger than theirs57.8 where…: or, thou providedst room 9And thou wentest to the king with ointment, and didst increase thy perfumes, and didst send thy messengers far off, and didst debase thyself even unto hell.57.9 thou…: or, thou respectedst 10Thou art wearied in the greatness of thy way; yet saidst thou not, There is no hope: thou hast found the life of thine hand; therefore thou wast not grieved.57.10 life: or, living 11And of whom hast thou been afraid or feared, that thou hast lied, and hast not remembered me, nor laid it to thy heart? have not I held my peace even of old, and thou fearest me not? 12I will declare thy righteousness, and thy works; for they shall not profit thee.
13¶ When thou criest, let thy companies deliver thee; but the wind shall carry them all away; vanity shall take them: but he that putteth his trust in me shall possess the land, and shall inherit my holy mountain; 14And shall say, Cast ye up, cast ye up, prepare the way, take up the stumblingblock out of the way of my people. 15For thus saith the high and lofty One that inhabiteth eternity, whose name is Holy; I dwell in the high and holy place, with him also that is of a contrite and humble spirit, to revive the spirit of the humble, and to revive the heart of the contrite ones. 16For I will not contend for ever, neither will I be always wroth: for the spirit should fail before me, and the souls which I have made.
17For the iniquity of his covetousness was I wroth, and smote him: I hid me, and was wroth, and he went on frowardly in the way of his heart.57.17 frowardly: Heb. turning away 18I have seen his ways, and will heal him: I will lead him also, and restore comforts unto him and to his mourners. 19I create the fruit of the lips; Peace, peace to him that is far off, and to him that is near, saith the LORD; and I will heal him. 20But the wicked are like the troubled sea, when it cannot rest, whose waters cast up mire and dirt. 21There is no peace, saith my God, to the wicked.
