New International Reader's Version

Psalm 90


Psalms 90–106

Psalm 90

A prayer of Moses, the man of God.

Lord, from the very beginning
    you have been like a home to us.
Before you created the whole world and the mountains were made,
    from the beginning to the end you are God.

You turn human beings back to dust.
    You say to them, “Return to dust.”
To you a thousand years
    are like a day that has just gone by.
    They are like a few hours of the night.
Yet you sweep people away, and they die.
    They are like new grass that grows in the morning.
In the morning it springs up new,
    but by evening it’s all dried up.

Your anger destroys us.
    Your burning anger terrifies us.
You have put our sins right in front of you.
    You have placed our secret sins where you can see them clearly.
You have been angry with us all of our days.
    We groan as we come to the end of our lives.
10 We live to be about 70.
    Or we may live to be 80, if we stay healthy.
But even our best days are filled with trouble and sorrow.
    The years quickly pass, and we are gone.

11 If only we knew the power of your anger!
    It’s as great as the respect we should have for you.
12 Teach us to realize how short our lives are.
    Then our hearts will become wise.

13 Lord, please stop punishing us!
    How long will you keep it up?
    Be kind to us.
14 Satisfy us with your faithful love every morning.
    Then we can sing for joy and be glad all our days.
15 Make us glad for as many days as you have made us suffer.
    Give us joy for as many years as we’ve had trouble.
16 Show us your mighty acts.
    Let our children see your glorious power.

17 May the Lord our God always be pleased with us.
    Lord, make what we do succeed.
    Please make what we do succeed.

New Serbian Translation

Псалми 90

Књига Четврта

Псалми 90–106

Молитва Мојсија, човека Божијега.

1О, Господе, ти си нама био пребивалиште
    кроз сва поколења!
Пре рођења планина,
    пре него си саздао земљу и свет,
    од века до века, ти си Бог.

Ти смртника враћаш у прашину
    и говориш: „Вратите се, о, потомци људи!“
Јер је у твојим очима хиљаду година
    попут минулог, јучерашњег дана
    и попут смене ноћне страже.
Односиш их ко бујица, попут сна су,
    јутром су ко трава изникнули;
ујутро цветају и расту,
    а увече суше се и вену.

Тако и ми нестајемо у твом гневу
    и твоја нас срџба престрављује!
Наше си кривице пред себе ставио,
    наше тајне лицем својим обасјао.
Тако су минули дани наши сви у твоме гневу,
    попут даха године су наше испариле.
10 У нашем је веку седамдесет лета,
    осамдесет лета ако смо у снази;
њихово најбоље – тегоба и мука –
    брзо прођу и ми одлетимо.
11 Ко је упознао силу твога гнева?
    Колико си страшан, толико си срдит.
12 Научи нас да бројимо своје дане тако,
    да бисмо срце мудро задобили!

13 О, Господе, окрени се! Докле више?
    Смилуј се на своје слуге.
14 Милошћу нас својом ујутро нахрани;
    да кличемо, да се веселимо кроз све своје дане!
15 Обрадуј нас за све оне дане кад си нас тлачио,
    за године гледане недаће.
16 Нек слугама твојим прикаже се дело твоје
    и њиховој деци величанство твоје!

17 Нек наклоност Господа, Бога нашег, почива на нама.
    Шта радили у томе успели!
    Шта радили у томе успели!