God Will Save His People and Punish Their Enemies
1Who is this man coming from the city of Bozrah in Edom?
His clothes are stained bright red.
Who is he? He is dressed up in all his glory.
He is marching toward us with great strength.
The Lord answers, “It is I.
I have won the battle.
I am mighty.
I have saved my people.”
2Why are your clothes red?
They look as if you have been stomping
on grapes in a winepress.
3The Lord answers, “I have been stomping on the nations
as if they were grapes.
No one was there to help me.
I walked all over the nations because I was angry.
That is why I stomped on them.
Their blood splashed all over my clothes.
So my clothes were stained bright red.
4I decided it was time to pay back Israel’s enemies.
The year for me to set my people free had come.
5I looked around, but no one was there to help me.
I was shocked that no one gave me any help.
So I used my own power to save my people.
I had the strength to do it because I was angry.
6I walked all over the nations because I was angry with them.
I made them drink from the cup of my great anger.
I poured out their blood on the ground.”
Isaiah Praises the Lord and Prays to Him
7I will talk about the kind things the Lord has done.
I’ll praise him for everything he’s done for us.
He has done many good things
for the nation of Israel.
That’s because he loves us and is very kind to us.
8In the past he said, “They are my people.
They are children who will be faithful to me.”
So he saved them.
9When they suffered, he suffered with them.
He sent his angel to save them.
He set them free because he is loving and kind.
He lifted them up and carried them.
He did it again and again in days long ago.
10But they refused to obey him.
They made his Holy Spirit sad.
So he turned against them and became their enemy.
He himself fought against them.
11Then his people remembered what he did long ago.
They recalled the days of Moses and his people.
They asked, “Where is the God who brought
Israel through the Red Sea?
Moses led them as the shepherd of his flock.
Where is the God who put
his Holy Spirit among them?
12He used his glorious and powerful arm
to help Moses.
He parted the waters of the sea in front of them.
That mighty act made him famous forever.
13He led them through that deep sea.
Like a horse in open country,
they didn’t trip and fall.
14They were like cattle that are taken down to the plains.
They were given rest by the Spirit of the Lord.”
That’s how he guided his people.
So he made a glorious name for himself.
15Lord, look down from heaven.
Look down from your holy and glorious throne.
Where is your great love for us?
Where is your power?
Why don’t you show us
your tender love and concern?
16You are our Father.
Abraham might not accept us as his children.
Jacob might not recognize us as his family.
But you are our Father, Lord.
Your name is One Who Always Sets Us Free.
17Lord, why do you let us wander away from you?
Why do you let us become so stubborn
that we don’t respect you?
Come back and help us.
We are the tribes that belong to you.
18For a little while your holy people possessed the land.
But now our enemies have torn your temple down.
19We are like people you never ruled over.
We are like those who don’t belong to you.
Гнев и погибија
1Ко је тај што из Едома долази,
из Восоре у огртачу јарком,
онај украшени у одећи својој,
који корача у пуној снази?
– „Ја сам који говори о правди,
велик кад спасава.“
2Зашто ти је одело црвено
и хаљине твоје као да си у муљари газио?
3– „Цедио сам, по каци газио,
од народа са мном ни човека,
и у гневу њих сам изгазио,
и у јари својој њих сам изгњечио.
А што је из њих шикљало мој огртач је попрскало,
те сам испрљао сву одећу своју.
4Јер је у мом срцу дан када се светим,
и дошла је година када откупљујем.
5И гледам, а нема ко да помогне;
збуњен бивам, а ослонца нема.
И спасла ме је десница моја,
и срџба моја ослонац ми била,
6те сатирем народе у гневу свом,
и срџбом својом сам их опио,
а оним што из њих шикља земљу сам натопио.“
Бог и његов народ
7Господње ћу милости помињати,
похвалу Господњу према свему
што нам је урадио Господ,
и добро умножено дому Израиљеву,
што нам га је урадио по самилости својој
по обиљу милости своје.
8И рекао је: „Доиста су мој народ,
синови који неће изневерити“,
па је њима Спаситељ постао.
9У свим невољама њиховим и он беше у невољи;
анђео што пред њим стоји их је спасао.
Својом љубављу их је спасао
и сам их својим милосрђем откупио
и дигао и носио у све дане од века.
10А они се сами одметнуше,
Светог Духа његовог жалостише.
И он им се преокрену у непријатеља;
он лично против њих зарати.
11Тад се давних присетише дана,
Мојсија, његовог народа.
Где је онај који им из мора извлачи
пастира за своје стадо?
Где је онај који ће у њега сместити
свога Духа Светога?
12Који је Мојсијевом десницом управљао
преко своје мишице славносне?
Који воду пред њима располути
да своје име вечним учини?
13Који њима управља по дну морскоме
као коњем по пустињи,
није било спотицања?
14Слично стоци што у долину силази,
Дух Господњи их је успокојио.
Ти си тако водио народ свој,
и преславно име стекао си себи.
15Погледај с небеса и види
из твога светог и преславног Пребивалишта.
Где је твоја ревност и твоја сила,
навала ожалошћености твоје
и милосрђа твојега?
Мени ли се ускраћују?
16Та, ти си Отац наш,
јер Аврахам нас спознао није,
и Израиљ нас препознао није,
ипак, Господе, ти си Отац наш,
Откупитељ наш, од вечности је име твоје.
17Зашто нас, Господе, одводиш од твојих путева,
тврдим чиниш срце наше спрам страха од тебе?
Врати се због својих слугу,
због племена̂ што су ти баштина.
18Њу је народ твој тек за кратко запосео,
али изгазише Светилиште твоје противници твоји.
19Већ одавна слични смо постали
онима над којима ти ниси,
над којима се твоје име не призива.
