1People of Moab, send lambs as a gift
to the ruler of Judah.
Send them from Sela.
Send them across the desert.
Send them to Mount Zion in the city of Jerusalem.
2The women of Moab are at the places
where people go across the Arnon River.
They are like birds that flap their wings
when they are pushed from their nest.
3The Moabites say to the rulers of Judah,
“Make up your mind. Make a decision.
Cover us with your shadow.
Make it like night even at noon.
Hide those of us who are running away.
Don’t turn them over to their enemies.
4Let those who have run away from Moab stay with you.
Keep them safe from those who are trying to destroy them.”
Those who crush others will be destroyed.
The killing will stop.
The attackers will disappear from the earth.
5A man from the royal house of David will sit on Judah’s throne.
He will rule with faithful love.
When he judges he will do what is fair.
He will be quick to do what is right.
6We have heard all about Moab’s pride.
We have heard how very proud they are.
They think they are so much better than others.
They brag about themselves.
But all their bragging is nothing but empty words.
7So the people of Moab cry out.
All of them cry over their country.
Sing a song of sadness.
Weep that you can no longer enjoy the raisin cakes of Kir Hareseth.
8The fields of Heshbon dry up.
So do the vines of Sibmah.
The rulers of the nations
have walked all over its finest vines.
Those vines once reached as far as Jazer.
They spread out toward the desert.
Their new growth went
all the way to the Dead Sea.
9Jazer weeps for the vines of Sibmah.
And so do I.
Heshbon and Elealeh,
I soak you with my tears!
There isn’t any ripe fruit for people to shout about.
There isn’t any harvest to make them happy.
10Joy and gladness are taken away from the orchards.
No one sings or shouts in the vineyards.
No one stomps on grapes at the winepresses.
That’s because the Lord has put an end to the shouting.
11My heart mourns over Moab like a song of sadness played on a harp.
Deep down inside me I mourn over Kir Hareseth.
12Moab’s people go to their high place to pray.
But all they do is wear themselves out.
Their god Chemosh can’t help them at all.
13That’s the message the Lord has already spoken against Moab. 14But now he says, “In exactly three years, people will look down on Moab’s glory. Now Moab has many people. But by that time only a few of them will be left alive. And even they will be weak.”
Моавци беже у Јуду
1Шаљите јагње владару земље,
од Селе према пустињи,
до горе ћерке сионске.
2Слично птици отераној,
слично гнезду растуреном,
биће ћерке моавске
на газовима потока Арнона.
3„Дај нам савет!
Донеси пресуду!
Усред поднева сенку своју
као ноћ распростри.
Сакривај прогнанике!
Немој издати бегунце!
4Пусти да к теби утекну прогнаници моавски.
Буди њихов заклон испред пустошника;
јер тлачитељ је скончао,
угњетач је нестао,
пустошење је престало,
газилац је са земље ишчезао.“
5„И тад ће се учврстити престо у милости,
и на њему ће столовати у истини,
у шатору Давидову,
судија који захтева праведност
и вешт је са правдом.“
Тужбалица над Моавом
6Чули смо за моавску надменост,
гордост превелику;
за надменост њихову и охолост њихову.
Испразно је њихово хвалисање.
7Тако нариче Моав,
сви наричу над Моавом,
за кољивом од грожђа из Кир-Ереса16,7 Кир-Аресет према изворном тексту, што је највероватније исто место споменуто у ст. 11.
тугују сасвим сломљени.
8Увенули су засади есевонски,
виногради сивамски,
господари над пуцима
потрше његове одабране лозице.
Допрли су до Јазира,
замицали у пустињу;
огранци су им досезали
да пређу море.
9Зато плачем као што Јазир оплакује винограде сивамске,
натапам сузама Есевон и Елеалију;
јер над твојом бербом и над твојом жетвом
нестало је клицање,
10весеље и радост.
У виноградима нема цике,
не кличе се од радости;
газилац не гази грожђе у каци,
затворио сам подвикивање.
11Зато утроба моја за Моавом као харфа цвили,
и потресен сам за Кир-Ересом.
12И биће да ће се видети:
на узвишицама умарају се Моавци,
и долазе на светилиште своје
да се моле, али то неће ићи.
Реч за Моав
13Ово је реч што је Господ некад рекао за Моав. 14Сад, пак, Господ каже говорећи: „За три године, као три године најамничке, моавска ће слава потамнети са свим великим мноштвом, а оно мало остатка биће ситно и слабашно.“
