Once Again David Doesn’t Kill Saul When He Has the Chance
1Some people from Ziph went to Saul at Gibeah. They said, “David is hiding on the hill of Hakilah. It faces Jeshimon.”
2So Saul went down to the Desert of Ziph. He took 3,000 of the best soldiers in Israel with him. They went to the desert to look for David. 3Saul set up his camp beside the road. It was on the hill of Hakilah facing Jeshimon. But David stayed in the desert. He saw that Saul had followed him there. 4So he sent out scouts. From them he learned that Saul had arrived.
5Then David started out. He went to the place where Saul had camped. He saw where Saul and Abner were lying down. Saul was lying inside the camp. The army was camped all around him. Abner was commander of the army. He was the son of Ner.
6Then David spoke to Ahimelek, the Hittite. He also spoke to Joab’s brother Abishai, the son of Zeruiah. He asked them, “Who will go down with me into the camp to Saul?”
“I’ll go with you,” said Abishai.
7So that night David and Abishai went into the camp. They found Saul lying asleep inside the camp. His spear was stuck in the ground near his head. Abner and the soldiers were lying asleep around him.
8Abishai said to David, “Today God has handed your enemy over to you. So let me pin him to the ground. I can do it with one jab of the spear. I won’t even have to strike him twice.”
9But David said to Abishai, “Don’t destroy him! No one can do any harm to the Lord’s anointed king and not be guilty. 10You can be sure that the Lord lives,” he said. “And you can be just as sure that the Lord himself will strike Saul down. Perhaps he’ll die a natural death. Or perhaps he’ll go into battle and be killed. 11May the Lord keep me from doing anything to harm his anointed king. Now get the spear and water jug that are near his head. Then let’s leave.”
12So David took the spear and water jug that were near Saul’s head. Then he and Abishai left. No one saw them. No one knew about what they had done. In fact, no one even woke up. Everyone was sleeping. That’s because the Lord had put them into a deep sleep.
13David went across to the other side of the valley. He stood on top of a hill far away from Saul’s camp. There was a wide space between them. 14He called out to the army and to Abner, the son of Ner. He said, “Abner! Aren’t you going to answer me?”
Abner replied, “Who is calling out to the king?”
15David said, “You are a great soldier, aren’t you? There isn’t anyone else like you in Israel. So why didn’t you guard the king? He’s your master, isn’t he? Someone came into the camp to destroy him. 16You didn’t guard him. And that isn’t good. You can be sure that the Lord lives. And you can be just as sure that you and your men must die. That’s because you didn’t guard your master. He’s the Lord’s anointed king. Look around you. Where are the king’s spear and water jug that were near his head?”
17Saul recognized David’s voice. He said, “My son David, is that your voice?”
David replied, “Yes it is, King Saul, my master.” 18He continued, “Why are you chasing me? What evil thing have I done? What am I guilty of? 19King Saul, please listen to what I’m saying. Was it the Lord who made you angry with me? If it was, may he accept my offering. Was it people who made you angry at me? If it was, may the Lord see them cursed. They have driven me today from my share of the Lord’s land. By doing that, they might as well have said, ‘Go and serve other gods.’ 20Don’t spill my blood on the ground far away from where the Lord lives. King Saul, you have come out to look for nothing but a flea. It’s as if you were hunting a partridge in the mountains.”
21Then Saul said, “I have sinned. My son David, come back. Today you thought my life was very special. So I won’t try to harm you again. I’ve really acted like a foolish person. I’ve made a huge mistake.”
22“Here’s your spear,” David answered. “Send one of your young men over to get it. 23The Lord rewards everyone for doing what is right and being faithful. He handed you over to me today. But I wouldn’t harm you. You are the Lord’s anointed king. 24Today I thought your life had great value. In the same way, may the Lord think of my life as having great value. May he save me from all trouble.”
25Then Saul said to David, “May the Lord bless you, David my son. You will do great things. You will also have great success.”
So David went on his way. And Saul returned home.
Давид по други пут штеди живот Саулу
1Дођу Зифејци к Саулу у Гавају и кажу му: „Не крије ли се Давид на брду Ехели, насупрот Јесимона?“
2Саул устане и оде у пустињу Зиф с три хиљада бираних Израиљаца да тражи Давида у пустињи Зиф. 3Саул се утаборио крај пута на брду Ехели, што је насупрот Јесимона. Давид, који је боравио у пустињи, видео је да је Саул дошао у пустињу за њим. 4Давид је послао извидницу, те је дознао да је Саул заиста дошао.
5Тада је Давид устао и дошао на место где се Саул утаборио. Давид је видео место где су легли Саул и Авенир, син Неров, заповедник Саулове војске. Саул је спавао у табору, а људи су се утаборили око њега.
6Давид упита Ахимелека Хетита и Ависаја, сина Серујина, Јоавовог брата: „Ко ће сићи са мном у табор к Саулу?“
Ависај одговори: „Ја ћу поћи с тобом.“
7Давид с Ависајем дође к људима по ноћи. Саул је лежао спавајући у табору. Код узглавља му је било забодено копље. Авенир и људи су спавали око њега.
8Ависај рече Давиду: „Данас ти је Бог изручио у руке твога непријатеља. Зато ми сад дозволи да га прободем копљем за земљу једним ударцем, двапут нећу морати.“
9Давид рече Ависају: „Немој га убити, јер ко ће дићи руку на помазаника Господњег и остати некажњен?“ 10Давид настави: „Живога ми Господа! Господ ће га ударити, било да му дође време да умре, било да оде у рат и погине. 11Сачувај Господе да дигнем руку на помазаника Господњег. Него узми сад ово копље и крчаг за воду што су код његовог узглавља, па да идемо.“
12Давид узме копље и крчаг за воду код Сауловог узглавља и они оду. Нико ништа није ни видео ни знао, нити се ико пробудио; сви су спавали, јер је Господ учинио да утону у дубок сан.
13Затим је Давид прешао на другу страну и стао на врх једног брда, тако да је било велико растојање између њих. 14Онда је довикнуо народу и Авениру, сину Неровом, и рекао: „Авенире, хоћеш ли се одазвати?!“
Авенир се одазва: „Ко си ти што дозиваш цара?“
15Давид рече Авениру: „Ниси ли ти јунак? Ко ти је раван у Израиљу? Зашто онда ниси чувао свога господара, цара, јер је један од мојих људи дошао да убије цара, твога господара? 16Није добро то што си учинио. Живога ми Господа, заслужили сте смрт, јер нисте чували свога господара, помазаника Господњег. Погледајте сада царево копље и крчаг за воду који су му били код узглавља!“
17Саул је препознао Давидов глас, па је рекао: „Јеси ли то ти, сине мој Давиде?“
Давид одговори: „Мој је глас, господару мој, царе.“ 18Давид упита: „Зашто мој господар прогони свога слугу? Шта сам урадио? Какво сам зло скривио? 19Стога нека господар мој, цар, саслуша речи свога слуге. Ако те је Господ подигао против мене, нека се умилостиви приносом. Али ако то чине људи, нека буду проклети пред Господом. Јер су ме изгнали данас да немам свог дела у баштини Господњој. То је као да су ми рекли: ’Иди и служи другим боговима.’ 20Зато нека се не пролива моја крв пред Господом, јер је цар Израиљев изашао да тражи обичну буву, као да гони јаребицу у планини.“
21Саул одговори: „Згрешио сам. Врати се, сине Давиде, јер ти више нећу чинити зло, пошто је данас мој живот био драгоцен у твојим очима. Ето, поступио сам неразумно и учинио велику грешку.“
22Давид одговори: „Ево царевог копља. Нека дође један од момака да га узме. 23А Господ нека плати сваком човеку по својој правди и верности! Јер Господ те је данас предао у моје руке, али ја нисам хтео да подигнем руку на помазаника Господњег. 24И, ето, као што је овога дана твој живот био вредан у мојим очима, тако нека мој живот буде вредан у Господњим очима. Он нека ме избави из сваке невоље!“
25Тада Саул рече Давиду: „Благословен да си, сине мој Давиде! Заиста ћеш бити успешан и изаћи као победник.“
Давид оде својим путем а Саул се врати у своје место.
