New International Reader's Version

Ruth 1:1-22

Naomi Loses Her Husband and Sons

1There was a time when Israel didn’t have kings to rule over them. But they had leaders to help them. This is a story about some things that happened during that time. There wasn’t enough food in the land of Judah. So a man went to live for a while in the country of Moab. He was from Bethlehem in Judah. His wife and two sons went with him. 2The man’s name was Elimelek. His wife’s name was Naomi. The names of his two sons were Mahlon and Kilion. They were Ephrathites whose home had been in Bethlehem in Judah. They went to Moab and lived there.

3Naomi’s husband Elimelek died. So she was left with her two sons. 4They married women from Moab. One was named Orpah. The other was named Ruth. Naomi’s family lived in Moab for about ten years. 5Then Mahlon and Kilion also died. So Naomi was left without her two sons and her husband.

Naomi and Ruth Return to Bethlehem

6While Naomi was in Moab, she heard that the Lord had helped his people. He had begun to provide food for them again. So Naomi and her two daughters-in-law prepared to go from Moab back to her home. 7She left the place where she had been living. Her daughters-in-law went with her. They started out on the road that would take them back to the land of Judah.

8Naomi said to her two daughters-in-law, “Both of you go back. Each of you go to your own mother’s home. You were kind to your husbands, who have died. You have also been kind to me. So may the Lord be just as kind to you. 9May the Lord help each of you find rest in the home of another husband.”

Then she kissed them goodbye. They broke down and wept loudly. 10They said to her, “We’ll go back to your people with you.”

11But Naomi said, “Go home, my daughters. Why would you want to come with me? Am I going to have any more sons who could become your husbands? 12Go home, my daughters. I’m too old to have another husband. Suppose I thought there was still some hope for me. Suppose I married a man tonight. And later I had sons by him. 13Would you wait until they grew up? Would you stay single until you could marry them? No, my daughters. My life is more bitter than yours. The Lord’s power has turned against me!”

14When they heard that, they broke down and wept again. Then Orpah kissed her mother-in-law goodbye. But Ruth held on to her.

15“Look,” said Naomi. “Your sister-in-law is going back to her people and her gods. Go back with her.”

16But Ruth replied, “Don’t try to make me leave you and go back. Where you go I’ll go. Where you stay I’ll stay. Your people will be my people. Your God will be my God. 17Where you die I’ll die. And there my body will be buried. I won’t let even death separate you from me. If I do, may the Lord punish me greatly.” 18Naomi realized that Ruth had made up her mind to go with her. So she stopped trying to make her go back.

19The two women continued on their way. At last they arrived in Bethlehem. The whole town was stirred up because of them. The women in the town asked, “Can this possibly be Naomi?”

20“Don’t call me Naomi,” she told them. “Call me Mara. The Mighty One has made my life very bitter. 21I was full when I went away. But the Lord has brought me back empty. So why are you calling me Naomi? The Lord has made me suffer. The Mighty One has brought trouble on me.”

22So Naomi returned from Moab. Ruth, her daughter-in-law from Moab, came with her. They arrived in Bethlehem just when people were beginning to harvest the barley.

New Serbian Translation

Књига о Рути 1:1-22

Рута и Нојемина

1У оно време када су владале судије, настала је глад у земљи. Тада је један човек из Витлејема у Јуди отишао да живи као дошљак у моавској земљи са својом женом и своја два сина. 2Човек се звао Елимелех а жена му се звала Нојемина. Његова два сина звала су се Малон и Хелеон. Они су били Ефраћани из Витлејема Јудиног. Дошли су у моавску земљу и тамо се населили.

3А онда је Елимелех умро, и Нојемина је остала сама са своја два сина. 4Они су се оженили Моавкама: једна се звала Орфа, а друга Рута. Тамо су живели десетак година. 5Међутим, умрли су и Малон и Хелеон, те је жена остала и без своја два сина и без свога мужа.

6Тада се Нојемина спремила да се са својим снахама врати из моавске земље. Чула је, наиме, у моавској земљи, да је Господ милостиво погледао на свој народ и дао му хране. 7Изашла је из места где је живела, па је са своје две снахе кренула на пут да се врати у Јудину земљу.

8Тада је Нојемина рекла својим двема снахама: „Вратите се свака дому своје мајке. Нека вам Господ искаже милост, као што сте ви учиниле покојницима и мени. 9Нека Господ да свакој од вас да нађе починка у дому свога мужа.“

Онда их је пољубила. Оне на то бризнуше у гласан плач 10и рекоше јој: „Не, вратићемо се с тобом к твоме народу.“

11Нојемина рече: „Вратите се, ћерке моје. Зашто бисте ишле са мном? Имам ли још синова у утроби да вам буду мужеви? 12Стога се вратите, ћерке моје, идите. Ја сам сувише стара за удају. Чак и да кажем себи: ’Има још наде за мене’, па се још ове ноћи удам и родим синове, 13зар бисте чекали док одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, ћерке моје, моја је мука већа него ваша, јер се рука Господња подигла на мене.“

14Оне опет бризнуше у гласан плач. Орфа се, затим, пољупцем опростила од своје свекрве, а Рута је остала с њом.

15Нојемина рече: „Ево, твоја се јетрва вратила своме народу и својим боговима. Врати се и ти за својом јетрвом.“

16Рута одговори: „Не терај ме да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти кренеш, кренућу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој је народ мој народ, и твој Бог је мој Бог. 17Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Господ учини тако, и још више, ако ме чак и смрт растави од тебе.“

18Кад је Нојемина видела да је чврсто решила да иде с њом, престала је да је одговара. 19Тако су њих две наставиле пут док нису дошле у Витлејем. Кад су стигле у Витлејем, цео се град ускомешао због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?“

20Она им је одговорила: „Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара1,20 Мара значи: горчина, јад., јер ми је Свемоћни доделио веома горку судбину. 21Отишла сам с обиљем а Господ ме је вратио без ичега. Зашто ме зовете Нојемина кад је Господ сведочио против мене, и кад је Свемоћни довео несрећу на мене?“

22Тако се Нојемина вратила са својом снахом Рутом Моавком из моавске земље. Дошле су у Витлејем на почетку жетве јечма.