1Now there were in the church that was at Antioch certain prophets and teachers; as Barnabas, and Simeon that was called Niger, and Lucius of Cyrene, and Manaen, which had been brought up with Herod the tetrarch, and Saul. 2As they ministered to the Lord, and fasted, the Holy Ghost said, Separate me Barnabas and Saul for the work whereunto I have called them. 3And when they had fasted and prayed, and laid their hands on them, they sent them away.
4¶ So they, being sent forth by the Holy Ghost, departed unto Seleucia; and from thence they sailed to Cyprus. 5And when they were at Salamis, they preached the word of God in the synagogues of the Jews: and they had also John to their minister. 6And when they had gone through the isle unto Paphos, they found a certain sorcerer, a false prophet, a Jew, whose name was Bar-jesus: 7Which was with the deputy of the country, Sergius Paulus, a prudent man; who called for Barnabas and Saul, and desired to hear the word of God. 8But Elymas the sorcerer (for so is his name by interpretation) withstood them, seeking to turn away the deputy from the faith. 9Then Saul, (who also is called Paul,) filled with the Holy Ghost, set his eyes on him, 10And said, O full of all subtilty and all mischief, thou child of the devil, thou enemy of all righteousness, wilt thou not cease to pervert the right ways of the Lord? 11And now, behold, the hand of the Lord is upon thee, and thou shalt be blind, not seeing the sun for a season. And immediately there fell on him a mist and a darkness; and he went about seeking some to lead him by the hand. 12Then the deputy, when he saw what was done, believed, being astonished at the doctrine of the Lord. 13Now when Paul and his company loosed from Paphos, they came to Perga in Pamphylia: and John departing from them returned to Jerusalem.
14¶ But when they departed from Perga, they came to Antioch in Pisidia, and went into the synagogue on the sabbath day, and sat down. 15And after the reading of the law and the prophets the rulers of the synagogue sent unto them, saying, Ye men and brethren, if ye have any word of exhortation for the people, say on. 16Then Paul stood up, and beckoning with his hand said, Men of Israel, and ye that fear God, give audience. 17The God of this people of Israel chose our fathers, and exalted the people when they dwelt as strangers in the land of Egypt, and with an high arm brought he them out of it. 18And about the time of forty years suffered he their manners in the wilderness. 19And when he had destroyed seven nations in the land of Chanaan, he divided their land to them by lot. 20And after that he gave unto them judges about the space of four hundred and fifty years, until Samuel the prophet. 21And afterward they desired a king: and God gave unto them Saul the son of Cis, a man of the tribe of Benjamin, by the space of forty years. 22And when he had removed him, he raised up unto them David to be their king; to whom also he gave testimony, and said, I have found David the son of Jesse, a man after mine own heart, which shall fulfil all my will. 23Of this man’s seed hath God according to his promise raised unto Israel a Saviour, Jesus: 24When John had first preached before his coming the baptism of repentance to all the people of Israel. 25And as John fulfilled his course, he said, Whom think ye that I am? I am not he. But, behold, there cometh one after me, whose shoes of his feet I am not worthy to loose. 26Men and brethren, children of the stock of Abraham, and whosoever among you feareth God, to you is the word of this salvation sent. 27For they that dwell at Jerusalem, and their rulers, because they knew him not, nor yet the voices of the prophets which are read every sabbath day, they have fulfilled them in condemning him. 28And though they found no cause of death in him, yet desired they Pilate that he should be slain. 29And when they had fulfilled all that was written of him, they took him down from the tree, and laid him in a sepulchre. 30But God raised him from the dead: 31And he was seen many days of them which came up with him from Galilee to Jerusalem, who are his witnesses unto the people. 32And we declare unto you glad tidings, how that the promise which was made unto the fathers, 33God hath fulfilled the same unto us their children, in that he hath raised up Jesus again; as it is also written in the second psalm, Thou art my Son, this day have I begotten thee. 34And as concerning that he raised him up from the dead, now no more to return to corruption, he said on this wise, I will give you the sure mercies of David. 35Wherefore he saith also in another psalm, Thou shalt not suffer thine Holy One to see corruption. 36For David, after he had served his own generation by the will of God, fell on sleep, and was laid unto his fathers, and saw corruption: 37But he, whom God raised again, saw no corruption.
38¶ Be it known unto you therefore, men and brethren, that through this man is preached unto you the forgiveness of sins: 39And by him all that believe are justified from all things, from which ye could not be justified by the law of Moses. 40Beware therefore, lest that come upon you, which is spoken of in the prophets; 41Behold, ye despisers, and wonder, and perish: for I work a work in your days, a work which ye shall in no wise believe, though a man declare it unto you. 42And when the Jews were gone out of the synagogue, the Gentiles besought that these words might be preached to them the next sabbath. 43Now when the congregation was broken up, many of the Jews and religious proselytes followed Paul and Barnabas: who, speaking to them, persuaded them to continue in the grace of God.
44¶ And the next sabbath day came almost the whole city together to hear the word of God. 45But when the Jews saw the multitudes, they were filled with envy, and spake against those things which were spoken by Paul, contradicting and blaspheming. 46Then Paul and Barnabas waxed bold, and said, It was necessary that the word of God should first have been spoken to you: but seeing ye put it from you, and judge yourselves unworthy of everlasting life, lo, we turn to the Gentiles. 47For so hath the Lord commanded us, saying, I have set thee to be a light of the Gentiles, that thou shouldest be for salvation unto the ends of the earth. 48And when the Gentiles heard this, they were glad, and glorified the word of the Lord: and as many as were ordained to eternal life believed. 49And the word of the Lord was published throughout all the region. 50But the Jews stirred up the devout and honourable women, and the chief men of the city, and raised persecution against Paul and Barnabas, and expelled them out of their coasts. 51But they shook off the dust of their feet against them, and came unto Iconium. 52And the disciples were filled with joy, and with the Holy Ghost.
Прво мисијско путовање
Прво Павлово мисијско путовање
1Међу пророцима и учитељима антиохијске цркве били су: Варнава, Симеун кога су звали „Нигер“, Лукије из Кирине, Манаин који је одгојен са царом Иродом тетрархом и Савле. 2Док су једном служили Господу и постили, Свети Дух им је рекао: „Издвојте ми Савла и Варнаву за дело на које сам их позвао.“ 3Тада, након што су постили и молили се, положили су руке на њих, па су их отпремили.
На Кипру
4Павле и Варнава су, послани од Духа Светога, отишли у Селеукију, и одатле отпловили за Кипар. 5Стигавши у Саламину, објављивали су Божију реч по јудејским синагогама. Са собом су водили и Јована као помоћника.
6Путујући по целом острву, стигли су до Пафа. Тамо су срели неког врачара, лажног пророка, Јеврејина који се звао Варисус. 7Он је био у пратњи проконзула Сергија Павла, разборитог човека. Овај је тражио да чује Божију реч, па је позвао Варнаву и Савла. 8Међутим, њима се супротставио Елима, врачар (што је превод његовог имена), настојећи да одврати проконзула од вере. 9Тада је Савле, звани и „Павле“, надахнут Духом Светим, упро поглед у њега 10и рекао му: „Сине ђавољи и непријатељу свега што је праведно! Пун си сваке врсте лукавства и преваре! Зар нећеш престати да изврћеш праве путеве Господње?! 11Сад се, ево, Господња рука подиже против тебе: ослепећеш и неко време нећеш видети светлост сунца.“
Истог трена густа тама паде на њега, те је тумарао около и тражио неког да га води за руку. 12Када је проконзул видео шта се догодило, поверовао је, задивљен учењем о Господу.
У Антиохији Писидијској
13Након тога су Павле и његови сапутници отпловили из Пафа и дошли у Пергу у Памфилији. Ту их је Јован Марко напустио и вратио се у Јерусалим. 14Из Перге су продужили и дошли у Антиохију Писидијску. У суботу су ушли у синагогу и сели. 15После читања из Закона и Пророка, старешине синагоге им поручише: „Браћо, ако имате какву реч утехе за народ, реците.“
16Павле је устао, дао руком знак и почео да говори: „Израиљци и остали који се бојите Бога, чујте: 17Бог овог народа израиљског изабрао је наше очеве и подигао овај народ у туђини, у земљи египатској. Оданде их је својом великом силом извео 18и око четрдесет година их стрпљиво подносио у пустињи. 19Кад је уништио седам народа у земљи хананској, дао им је у наследство њихову земљу. 20То је трајало неких четири стотине педесет година.
Након тога, Бог им је дао судије све до пророка Самуила. 21Онда су затражили цара и Бог им је дао Саула, Кисовог сина, из Венијаминовог племена, који је владао четрдесет година. 22А када га је уклонио, поставио им је Давида за цара, за кога је сам посведочио: ’Нашао сам Давида, Јесејевог сина, човека по моме срцу, који ће учинити све што је по мојој вољи.’
23Из његовог потомства је Бог, по свом обећању, подигао Израиљу Спаситеља Исуса. 24Пре његовог доласка, Јован је свем израиљском народу проповедао крштење за покајање од греха. 25Кад је Јован завршавао своју службу, рекао је: ’За кога ме ви сматрате? Ја нисам он. Али, ево, после мене долази онај коме ја нисам достојан ни сандале на ногама да одвежем.’
26Браћо, синови Аврахамовог рода и сви ви богобојазни, нама је упућена порука о овом спасењу. 27Становници Јерусалима и њихове старешине нису препознали Исуса, већ су га осудили. Тако су испунили речи пророка које се сваке суботе читају. 28Иако нису нашли никакву кривицу која заслужује смрт, тражили су од Пилата да га погуби. 29А кад су извршили све што је о њему у Писму написано, скинули су га са дрвета и положили у гроб. 30Међутим, Бог га је васкрсао из мртвих, 31те се много дана јављао онима који су са њим дошли из Галилеје у Јерусалим. Они су сада његови сведоци пред народом.
32И ми вам објављујемо Радосну вест: обећање које је Бог дао нашим прецима, 33он је испунио на нама, њиховим потомцима, кад је васкрсао Исуса, баш као што је записано у другом псалму:
’Ти си Син мој,
данас си се мени родио.’
34А о томе да га је Бог подигао из мртвих, да више никад не подлегне труљењу, овако је речено:
’Ја ћу вам испунити света и поуздана обећања
која сам дао Давиду.’
35А у једном другом псалму пише:
’Ти нећеш дати да твој Светац трули.’
36А кад је Давид послужио Божијој намери у своме нараштају, умро је и био сахрањен поред својих предака, те је иструнуо. 37Али онај кога је Бог васкрсао није подлегао труљењу.
38Стога знајте, браћо, да вам се посредством Исуса навешћује опроштење греха; од свих њих Мојсијев Закон није могао да вас оправда. 39Његовим посредством свако ко верује бива оправдан.
40Зато пазите да вам се не догоди оно што су пророци рекли:
41’Гледајте, ругачи,
чудите се и пропадните,
јер, ево, учинићу нешто у ваше дане,
у шта не бисте веровали да вам ко исприча.’“
42Кад су излазили из синагоге, замолили су их да им и идуће суботе говоре о овоме. 43Кад се скуп разишао, много је Јевреја и побожних обраћеника на јудејску веру кренуло за Павлом и Варнавом. Ови су разговарали са њима и потстицали их да наставе да живе по милости Божијој.
44Следеће суботе окупио се скоро сав град да чује реч Божију. 45Међутим, када су Јевреји видели то мноштво људи, обузела их је завист, па су се супротставили, погрдно се изражавајући о ономе што је Павле говорио.
46Павле и Варнава су им храбро одговорили: „Требало је да се реч Божија проповеда прво вама. Али пошто је ви одбијате и не сматрате себе вреднима вечног живота, ми се окрећемо незнабошцима. 47Јер, тако нам је сам Господ заповедио:
’Одредио сам те да будеш светлост пуцима,
да будеш спасење до краја земље.’“
48Кад су то незнабошци чули, радовали су се и славили реч Господњу, па су узверовали сви који су били одређени за вечни живот.
49А реч Господња се ширила по свој околини. 50Међутим, Јевреји су побунили неке од угледних и богобојазних жена и водеће људе у граду, те су покренули прогон против Павла и Варнаве и изгнали их из својих крајева. 51Они, стога, отресоше прашину са својих ногу13,51 Отресање прашине је био симболични чин скидања одговорности са себе. и одоше у Икониум. 52А ученици су били пуни радости и Светога Духа.
