Elías y Abdías
1Después de un largo tiempo, en el tercer año, la palabra del Señor vino a Elías y le dio este mensaje: «Ve y preséntate ante Acab, y yo voy a enviar lluvia sobre la tierra». 2Así que Elías se puso en camino para presentarse ante Acab.
En Samaria había mucha hambre. 3Por lo tanto, Acab mandó llamar a Abdías, quien administraba su palacio y veneraba al Señor. 4Como Jezabel estaba acabando con los profetas del Señor, Abdías había tomado a cien de ellos y los había escondido en dos cuevas, cincuenta en cada una, y les había dado de comer y de beber. 5Acab instruyó a Abdías: «Recorre todo el país en busca de fuentes y ríos. Tal vez encontremos pasto para mantener vivos los caballos y las mulas, y no perdamos nuestras bestias». 6Así que se dividieron la tierra que iban a recorrer: Acab se fue en una dirección y Abdías, en la otra.
7Abdías iba por su camino cuando Elías le salió al encuentro. Al reconocerlo, Abdías se postró rostro en tierra y le preguntó:
―Mi señor Elías, ¿de veras eres tú?
8―Sí, soy yo —le respondió—. Ve a decirle a tu amo que aquí estoy.
9―¿Qué mal ha hecho este tu siervo —preguntó Abdías—, para que me entregues a Acab y él me mate? 10Tan cierto como que vive el Señor tu Dios, que no hay nación ni reino adonde mi amo no haya mandado a buscarte. Y a quienes afirmaban que no estabas allí, él los hacía jurar que no te habían encontrado. 11¿Y ahora tú me ordenas que vaya a mi amo y le diga que tú estás aquí? 12¡Qué sé yo a dónde te va a llevar el Espíritu del Señor cuando nos separemos! Si voy y le digo a Acab que tú estás aquí, y luego él no te encuentra, ¡me matará! Ten en cuenta que yo, tu siervo, he sido fiel al Señor desde mi juventud. 13¿No le han contado a mi señor lo que hice cuando Jezabel estaba matando a los profetas del Señor? ¡Pues escondí a cien de los profetas del Señor en dos cuevas, cincuenta en cada una, y les di de comer y de beber! 14¡Y ahora tú me ordenas que vaya a mi amo y le diga que estás aquí! ¡De seguro me matará!
15Elías le respondió:
―Tan cierto como que vive el Señor Todopoderoso, a quien sirvo, te aseguro que hoy me presentaré ante Acab.
Elías en el monte Carmelo
16Abdías fue a buscar a Acab y le informó de lo sucedido, así que este fue al encuentro de Elías 17y, cuando lo vio, le preguntó:
―¿Eres tú el que le está creando problemas a Israel?
18―No soy yo quien le está creando problemas a Israel —respondió Elías—. Quienes se los crean sois tú y tu familia, porque habéis abandonado los mandamientos del Señor y os habéis ido tras los baales. 19Ahora convoca de todas partes al pueblo de Israel, para que se reúna conmigo en el monte Carmelo con los cuatrocientos cincuenta profetas de Baal y los cuatrocientos profetas de la diosa Aserá que se sientan a la mesa de Jezabel.
20Acab convocó en el monte Carmelo a todos los israelitas y a los profetas. 21Elías se presentó ante el pueblo y dijo:
―¿Hasta cuándo vais a seguir indecisos?18:21 seguir indecisos. Lit. estar cojeando con dos muletas. Si el Dios verdadero es el Señor, debéis seguirlo; pero, si es Baal, seguidle a él.
El pueblo no dijo una sola palabra. 22Entonces Elías añadió:
―Yo soy el único que ha quedado de los profetas del Señor; en cambio, Baal cuenta con cuatrocientos cincuenta profetas. 23Traednos dos bueyes. Que escojan ellos uno, lo descuarticen y pongan los pedazos sobre la leña, pero sin prenderle fuego. Yo prepararé el otro buey y lo pondré sobre la leña, pero tampoco le prenderé fuego. 24Entonces invocaréis vosotros el nombre de vuestro dios, y yo invocaré el nombre del Señor. ¡El que responda con fuego, ese es el Dios verdadero!
Y todo el pueblo estuvo de acuerdo.
25Entonces Elías les dijo a los profetas de Baal:
―Ya que vosotros sois tantos, escoged uno de los bueyes y preparadlo primero. Invocad luego el nombre de vuestro dios, pero no prendáis fuego.
26Los profetas de Baal tomaron el buey que les dieron y lo prepararon, e invocaron el nombre de su dios desde la mañana hasta el mediodía.
―¡Baal, respóndenos! —gritaban, mientras daban brincos alrededor del altar que habían hecho.
Pero no se escuchó nada, pues nadie respondió. 27Al mediodía Elías comenzó a burlarse de ellos:
―¡Gritad más fuerte! —les decía—. Seguro que es un dios, pero tal vez esté meditando, o esté ocupado o de viaje. ¡A lo mejor se ha quedado dormido y hay que despertarlo!
28Comenzaron entonces a gritar más fuerte y, como era su costumbre, se cortaron con cuchillos y dagas hasta quedar bañados en sangre. 29Pasó el mediodía, y siguieron en este trance profético hasta la hora del sacrificio vespertino. Pero no se escuchó nada, pues nadie respondió ni prestó atención.
30Entonces Elías le dijo a la gente:
―¡Acercaos!
Así lo hicieron. Como habían dejado en ruinas el altar del Señor, Elías lo reparó. 31Luego recogió doce piedras, una por cada tribu descendiente de Jacob, a quien el Señor le había puesto por nombre Israel. 32Con las piedras construyó un altar en honor del Señor, y alrededor cavó una zanja en la que cabían quince litros18:32 quince litros. Lit. dos seah. de cereal. 33Colocó la leña, descuartizó el buey, puso los pedazos sobre la leña 34y dijo:
―Llenad de agua cuatro cántaros, y vaciadlos sobre el holocausto y la leña.
Luego dijo:
―Volved a hacerlo.
Y así lo hicieron.
―¡Hacedlo una vez más! —les ordenó.
Y por tercera vez vaciaron los cántaros. 35El agua corría alrededor del altar hasta llenar la zanja.
36A la hora del sacrificio vespertino, el profeta Elías dio un paso adelante y oró así: «Señor, Dios de Abraham, de Isaac y de Israel, que todos sepan hoy que tú eres Dios en Israel, y que yo soy tu siervo y he hecho todo esto en obediencia a tu palabra. 37¡Respóndeme, Señor, respóndeme, para que esta gente reconozca que tú, Señor, eres Dios, y que estás convirtiéndoles el corazón a ti!»
38En ese momento cayó el fuego del Señor y quemó el holocausto, la leña, las piedras y el suelo, y hasta lamió el agua de la zanja. 39Cuando vieron esto, todos se postraron y exclamaron: «¡El Señor es Dios! ¡El Señor es Dios!»
40Luego Elías les ordenó:
―¡Prended a los profetas de Baal! ¡Que no escape ninguno!
Tan pronto como los prendieron, Elías hizo que los bajaran al arroyo Quisón, y allí los ejecutó. 41Entonces Elías le dijo a Acab:
―Anda a tu casa, y come y bebe, porque ya se oye el ruido de un fuerte aguacero.
42Acab se fue a comer y beber, pero Elías subió a la cumbre del Carmelo, se inclinó hasta el suelo y puso el rostro entre las rodillas.
43―Ve y mira hacia el mar —le ordenó a su criado.
El criado fue y miró, y dijo:
―No se ve nada.
Siete veces le ordenó Elías que fuera a ver, 44y la séptima vez el criado le informó:
―Desde el mar viene subiendo una nube. Es tan pequeña como una mano.
Entonces Elías le ordenó:
―Ve y dile a Acab: “Engancha el carro y vete antes de que la lluvia te detenga”.
45Las nubes fueron oscureciendo el cielo; luego se levantó el viento y se desató una fuerte lluvia. Y Acab se fue en su carro hacia Jezrel. 46Entonces el poder del Señor vino sobre Elías, quien se ajustó el manto con el cinturón, se echó a correr y llegó a Jezrel antes que Acab.
Сусрет Илије и Ахава
1После много дана, дође реч Господња Илији, у трећој години: „Иди и покажи се Ахаву, а ја ћу послати кишу на земљу.“ 2Тако Илија оде у сусрет Ахаву.
А у Самарији је владала љута глад. 3Ахав позва Авдију, управитеља двора. Авдија се веома бојао Господа. 4Кад је Језавеља убијала пророке Господње, Авдија је узео стотину пророка и сакрио их. Педесет их је сакрио у једну пећину и хранио их хлебом и водом. 5Ахав рече Авдији: „Обиђи земљу и све изворе воде и све потоке; можда ћемо наћи какву траву да одржимо у животу коње и мазге, да нам не изгине стока.“ 6Поделили су између себе земљу, где ће који проћи; Ахав је кренуо једним путем, а Авдија је отишао другим путем.
7Док је Авдија ишао путем, Илија му изађе у сусрет. Препознавши га, Авдија паде ничице и рече: „Јеси ли то ти, господару Илија?“
8Он му одговори: „Ја сам. Иди и реци своме господару: ’Илија је овде.’“
9Авдија рече на то: „Какав сам грех учинио те дајеш свога слугу у руке Ахавове, да ме убије? 10Живога ми Господа, Бога твога, нема народа ни царства где мој господар није послао да те траже. Кад би рекли: ’Нема га овде’, он би натерао то царство или народ да се закуну да те нису нашли. 11А ти ми сад кажеш: ’Иди и реци своме господару да је Илија овде.’ 12Кад ја одем од тебе, Дух Господњи ће те однети ни сам не знам где. Међутим, кад ја будем дошао да то јавим Ахаву, а он те не нађе, он ће ме убити! А твој слуга се боји Господа од своје младости. 13Зар није било јављено моме господару шта сам урадио кад је Језавеља убијала пророке Господње? Ја сам сакрио стотину пророка Господњих, по педесет у једну пећину и хранио их хлебом и водом. 14А ти ми сад кажеш: ’Иди и реци своме господару да је Илија овде.’ Па, он ће ме убити!“
15Илија рече: „Живога ми Господа над војскама, коме служим, данас ћу се показати пред њим.“
Илија на гори Кармил
16Авдија оде да се сретне с Ахавом, и пошто му је јавио, Ахав оде да се сретне са Илијом. 17Кад је угледао Илију, Ахав му рече: „Јеси ли ти онај што доводи невољу на Израиља?“
18Илија одговори: „Нисам ја тај што је довео невољу на Израиља; то си ти и дом твога оца. Ви сте напустили Господње заповести и отишли за Валима. 19А сада ми сабери сав Израиљ на гори Кармил и четири стотине педесет Валових пророка, и четири стотине Аштартиних пророка, који једу за Језавељиним столом.“
20Ахав посла по сав Израиљ и сабра пророке на гору Кармил. 21Тада Илија приступи свем народу и рече: „Докле ћете храмати на обе ноге? Ако је Господ Бог, следите њега, а ако је то Вал, следите њега.“
Народ му није одговорио ни речи.
22Тада Илија рече народу: „Само сам ја остао од пророка Господњих, док је Валових пророка четири стотине педесет. 23Нека нам се дају два јунца; нека они изаберу себи једног јунца, па нека га расеку на делове и положе га на дрва, али нека не подмећу ватру. Ја ћу урадити исто са другим јунцем и положити га на дрва. Ватру нећу подметати. 24Ви онда призовите име свога бога а ја ћу призвати име Господње. Онај бог који се одазове ватром, тај је Бог.“
Сав народ одговори: „Предлог је добар.“
25Илија рече Валовим пророцима: „Изаберите себи једног јунца и припремите га најпре, јер вас је више. Затим призовите име свога бога, али не подмећите ватру.“ 26Они узму јунца који им је дан и припреме га.
Затим су призивали име Валово од јутра до поднева, говорећи: „О, Вале, одговори нам!“ Али није било ни гласа, ни одговора. Онда су играли око жртвеника који је био направљен.
27Кад је дошло подне, Илија им се подсмехну и рече: „Вичите гласније, јер он је бог! Можда се замислио, или је заузет; можда је отпутовао, или спава, па га треба пробудити.“ 28Тада су почели још гласније да вичу и да се парају ножевима и шилима по свом обичају, док их није облила крв. 29Кад је прошло подне, они стадоше да пророкују док није дошло време да се принесе жртва. Али није било ни гласа, ни одговора, нити знака живота.
30Илија рече свем народу: „Приступите к мени.“ Кад је сав народ приступио к њему, он је поправио Господњи жртвеник, који је био порушен. 31Илија је узео дванаест каменова, према броју племена синова Јаковљевих, коме је дошла реч Господња: „Твоје име ће бити Израиљ.“ 32Од тог камења је подигао жртвеник у име Господње, а око жртвеника је ископао јарак толико широк, да би се у њему могле засејати две мере18,32 Око 15 kg. жита. 33Затим је поређао дрва, исекао вола на комаде, и положио га на дрва.
34Тада је рекао: „Напуните четири крчага водом и излијте је на жртву свеспалницу и на дрва. Урадите то још једном“ – рече. И опет рече: „Учините то и по трећи пут“; и учинише тако и трећи пут. 35Вода је потекла око жртвеника и испунила јарак.
36Кад је дошло време да се принесе жртва, пророк Илија приступи и рече: „Господе, Боже Аврахамов, Исаков и Израиљев, нека се данас зна да си ти Бог у Израиљу, а да сам ја твој слуга, и да сам по твојој речи учинио све ове ствари. 37Услиши ме, Господе! Услиши ме, да би овај народ знао да си ти Господе Бог, и да ћеш ти обратити њихова срца.“
38Тада се сручи огањ Господњи и прогута и жртву свеспалницу, и дрва, и камење, и земљу, и исуши воду у јарку.
39Кад сав народ то виде, паде ничице и рече: „Господ је Бог! Господ је Бог!“
40Тада им Илија рече: „Похватајте Валове пророке; нека ниједан не умакне.“ Они су их похватали и довели Илији код потока Кисона, и тамо их је поклао.
Свршетак суше
41Илија рече Ахаву: „Иди, једи и пиј, јер се чује звук великог пљуска.“ 42Ахав је отишао да једе и пије, а Илија је отишао на врх Кармила. Ту је клекнуо на земљу и положио главу међу колена. 43Потом је рекао своме слузи: „Устани и погледај према мору.“
Он погледа и рече: „Нема ничега.“
Илија је седам пута рекао: „Врати се.“
44Седмог пута је слуга рекао: „Ено, од мора се диже мали облак, као људски длан.“
Илија рече: „Иди и реци Ахаву: ’Упрегни своје кочије и сиђи да те не ухвати пљусак.’“
45Небо се намах смрачи од облака и ветра, и спусти се велики пљусак. Ахав се попне у своје кочије и оде у Језраел. 46А рука Господња дође на Илију; он се опаса и отрча пред Ахавом све до Језраела.
