Elías es alimentado por los cuervos
1Ahora bien, Elías, el de Tisbé17:1 de Tisbé. Alt. de los pobladores. de Galaad, fue a decirle a Acab: «Tan cierto como que vive el Señor, Dios de Israel, a quien yo sirvo, te juro que no habrá rocío ni lluvia en los próximos años, hasta que yo lo ordene».
2Entonces la palabra del Señor vino a Elías y le dio este mensaje: 3«Sal de aquí hacia el oriente, y escóndete en el arroyo de Querit, al este del Jordán. 4Beberás agua del arroyo, y yo les ordenaré a los cuervos que te den de comer allí». 5Así que Elías se fue al arroyo de Querit, al este del Jordán, y allí permaneció, conforme a la palabra del Señor. 6Por la mañana y por la tarde los cuervos le llevaban pan y carne, y bebía agua del arroyo.
La viuda de Sarepta
7Algún tiempo después, se secó el arroyo porque no había llovido en el país. 8Entonces la palabra del Señor vino a él con este mensaje: 9«Ve ahora a Sarepta de Sidón, y permanece allí. A una viuda de ese lugar le he ordenado darte de comer». 10Así que Elías se fue a Sarepta. Al llegar a la puerta de la ciudad, encontró a una viuda que recogía leña. La llamó y le dijo:
―Por favor, tráeme una vasija con un poco de agua para beber.
11Mientras ella iba por el agua, él volvió a llamarla y le dijo:
―Tráeme también, por favor, un pedazo de pan.
12―Tan cierto como que vive el Señor tu Dios —respondió ella—, que no me queda ni un pedazo de pan; solo tengo un puñado de harina en la tinaja y un poco de aceite en el jarro. Precisamente estaba recogiendo unos leños para llevármelos a casa y hacer una comida para mi hijo y para mí. ¡Será nuestra última comida antes de morirnos de hambre!
13―No temas —le dijo Elías—. Vuelve a casa y haz lo que pensabas hacer. Pero antes prepárame un panecillo con lo que tienes, y tráemelo; luego haz algo para ti y para tu hijo. 14Porque así dice el Señor, Dios de Israel: “No se agotará la harina de la tinaja ni se acabará el aceite del jarro, hasta el día en que el Señor haga llover sobre la tierra”.
15Ella fue e hizo lo que le había dicho Elías, de modo que cada día hubo comida para ella y su hijo, como también para Elías. 16Y tal como la palabra del Señor lo había anunciado por medio de Elías, no se agotó la harina de la tinaja ni se acabó el aceite del jarro.
17Poco después cayó enfermo el hijo de aquella viuda, y tan grave se puso que finalmente expiró. 18Entonces ella le dijo a Elías:
―¿Por qué te entrometes, hombre de Dios? ¿Viniste a recordarme mi pecado y a matar a mi hijo?
19―Dame a tu hijo —contestó Elías.
Y, quitándoselo del regazo, Elías lo llevó al cuarto de arriba, donde estaba alojado, y lo acostó en su propia cama. 20Entonces clamó: «Señor mi Dios, ¿también a esta viuda, que me ha dado alojamiento, la haces sufrir matándole a su hijo?» 21Luego se tendió tres veces sobre el muchacho y clamó: «¡Señor mi Dios, devuélvele la vida a este muchacho!»
22El Señor oyó el clamor de Elías, y el muchacho volvió a la vida. 23Elías tomó al muchacho y lo llevó de su cuarto a la planta baja. Se lo entregó a su madre y le dijo:
―¡Tu hijo vive! ¡Aquí lo tienes!
24Entonces la mujer le dijo a Elías:
―Ahora sé que eres un hombre de Dios, y que lo que sale de tu boca es realmente la palabra del Señor.
Пророк Илија прориче сушу
1Илија Тесвићанин, из Тесве галадске, рече Ахаву: „Живога ми Господа, Бога Израиљевог, коме служим: наредних година неће бити ни росе, ни кише, осим на моју заповест.“
Илију хране гаврани
2Реч Господња дође Илији: 3„Иди одавде и крени на исток, па се сакриј код потока Хората, источно од Јордана. 4Пићеш из потока, а ја сам наредио гавранима да те тамо хране.“
5Он оде и учини по речи Господњој. Пошто је отишао, настанио се код потока Хората, источно од Јордана. 6Гаврани су му свако јутро и вече доносили хлеб и месо, а пио је из потока.
Илија и удовица из Сарепте
7Међутим, након извесног времена поток је пресушио, јер није било кише у земљи. 8Тада му дође реч Господња: 9„Устани и иди у Сарепту сидонску и настани се тамо. Ево, ја сам заповедио тамо једној жени удовици да те храни.“
10Он је устао и отишао у Сарепту. Кад је дошао на градска врата, удовица је скупљала грање. Он је позва и рече: „Донеси ми мало воде у крчагу, да пијем.“ 11Кад је она пошла да донесе, он јој довикну: „Донеси ми и мало хлеба у руци!“
12Она му одговори: „Живога ми Господа, Бога твога, немам никаквог хлеба осим шаке брашна у ћупу и мало уља у крчагу. Ево, скупљам гранчицу, две, да одем кући и да спремим себи и свом сину, да поједемо, па да умремо.“
13Илија јој рече: „Не бој се, него иди и уради како си рекла; али прво направи мени хлеб од тога и донеси ми, па онда иди и спреми за себе и свога сина. 14Јер говори Господ, Бог Израиљев: ’Брашно у ћупу се неће потрошити и уље у крчагу неће нестати, док Господ не пусти кишу на земљу.’“
15Она оде и учини како јој је Илија рекао; јели су и она и он и сав њен дом за дуго времена. 16Брашно у ћупу се није потрошило нити је уље у крчагу нестало, према речи коју је Господ рекао преко Илије.
Илија оживљује удовичиног сина
17После ових догађаја оболео је син жене, домаћице куће. Но, болест му се веома погоршала, тако да је издахнуо. 18Тада му она рече: „Шта имаш против мене, Божији човече? Зар си дошао к мени да ме подсетиш на моју кривицу и усмртиш ми сина?“
19Он јој рече: „Дај ми свога сина.“ Узео га је из њеног наручја и однео га у горњу собу, где је становао, и положио га на свој кревет. 20Затим је завапио Господу и рекао: „Господе, Боже мој, зар ћеш довести несрећу и на удовицу код које станујем, и усмртити јој сина?“ 21Тада се испружио над дечаком три пута и завапио Господу, рекавши: „Господе, Боже мој, нека се врати душа у овога дечака.“
22Господ је услишио Илијин вапај, и дечакова душа се вратила у њега, те је оживео. 23Затим је Илија узео дечака, донео га из горње собе у кућу, и дао га његовој мајци. Илија рече: „Види, твој син је жив!“
24Жена рече Илији: „Сада знам да си човек Божији и да је реч Господња из твојих уста истина.“
