1Не тяжкий ли труд уготовлен на земле человеку?
Дни его – не дни ли батрака?
2Как раб, который жаждет вечерней тени,
как батрак, который ожидает платы за свой труд,
3так и я провёл месяцы в суете,
и горькие ночи отпущены мне.
4Ложась, размышляю: «Когда я встану?» –
но тянется ночь, и я ворочаюсь до зари.
5Червями и язвами плоть покрыта,
кожа потрескалась и гноится.
6Бегут мои дни быстрее ткацкого челнока
и устремляются к концу без надежды7:6 Здесь присутствует игра слов: еврейское слово тиква может означать и «надежда», и «нить». Другой вариант перевода: «…к концу, потому что нет нити»..
7Вспомни, о Аллах, что жизнь моя лишь дуновение;
уже не увидеть счастья моим глазам.
8Кто видит меня теперь, не увидит вскоре;
будешь искать меня, но меня не будет.
9Как редеет облако и исчезает,
так сошедший в мир мёртвых не вернётся.
10Не возвратится он больше в свой дом,
и не вспомнит о нём его земля.
11Поэтому я не стану молчать,
выговорюсь в скорби духа,
в муке души пожалуюсь.
12Разве я море или чудовище морское,
что Ты окружил меня стражей?7:12 По древним ближневосточным представлениям море и морское чудовище олицетворяли собой враждебные Аллаху силы.
13Как подумаю: «Утешит меня постель,
печаль мою ложе развеет»,
14так Ты страшными снами меня пугаешь
и ужасаешь видениями.
15Лучше бы оборвалось моё дыхание и я умер,
чем пребывать в этом теле.
16Я презираю жизнь – всё равно мне не жить вечно.
Отступи от меня – мои дни суета.
17Кто такой человек, что Ты так его возвеличил,
что обращаешь на него внимание,
18что каждое утро посещаешь его
и поминутно испытываешь?
19Неужели не отступишь Ты от меня,
не дашь даже сглотнуть слюну?
20Если я согрешил, что Тебе я сделал,
Тебе, о Страж людей?
За что Ты поставил меня Своей мишенью?
За что я стал Тебе7:20 Или: «себе самому». в тягость?
21Почему не простишь моих проступков
и не отпустишь грехов?
Скоро, скоро я лягу в землю;
будешь искать меня, но меня уже не будет.
1Не кулучи ли људски род на земљи
и нису ли му дани као дани најамникови?
2Као слуга што уздише за хладом
и као најамник што чезне за надницом својом,
3тако су и мени додељени месеци бесмисла,
тегобне су ми ноћи одређене.
4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
Одужи се ноћ, додија ми
и преврћем се до зоре.
5Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
кожа ми је крастава и гнојна.
6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
до краја се одмотала нада.
7Присети се да ми је живот дашак,
да ми очи више неће гледати добра!
8Више ме неће гледати око које ме је гледало.
Твоје ће ме очи потражити
али мене више бити неће.
9Као што се облак расплине, нестане,
тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;
10не враћа се више кући својој,
завичај га његов више не познаје.
11Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.
Завапићу у тескоби духа свога,
јадаћу се у чемеру душе своје.
12Шта сам ја то – море или морска неман –
да си стражу око мене поставио?!
13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
14ти сновима тад ме плашиш,
престрављујеш виђењима;
15па су ми и вешала дража
и смрт више него живот.
16Смучило ми се!
Па нећу ја довека да живим!
Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
17Па шта је човек да га тако уздижеш,
да ти је за срце прирастао;
18да се бавиш њиме из јутра у јутро,
да га сваког трена искушаваш?
19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
20Све и да сам сагрешио,
шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
па сам ти постао терет?
21Што ми не би преступ опростио
и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
па кад ме потражиш –
мене више бити неће.“
