Jobs nuværende elendighed
1Men ak, nu er jeg til grin for de unge,
hvis fædre var samfundets udskud.
Jeg havde mere respekt for mine hyrdehunde,
end jeg plejede at have for dem.
2De kunne ikke gøre et ordentlig stykke arbejde,
havde hverken energi eller kræfter til noget som helst.
3De var udtærede af sult
og søgte efter føde i ødemarken.
4De levede af planter fra vildmarken,
og hvad de kunne finde under en gyvelbusk.30,4 Teksten er uklar, men rødderne af denne busk er giftige. Dog kunne der gro spiselige planter ved buskens rødder.
5De var udstødt af samfundet,
hængt ud som tyveknægte.
6De holdt til i de stejle kløfter
og i vildmarkens klippehuler.
7De brølede som dyr i buskene
og søgte ly i tornekrattet.
8De var samfundets udskud,
blev ikke regnet for noget som helst.
9Og nu håner deres børn mig!
De synger spotteviser om mig.
10De afskyr mig og holder sig på afstand,
alt imens de spytter efter mig.
11Siden Gud har ydmyget mig og berøvet mig alt,
mener folk, at de kan tillade sig hvad som helst.
12De angriber mig fra alle sider
og generer mig på alle måder.
13De spærrer vejen for mig
og ødelægger mit liv totalt,
uden at nogen hindrer dem.
14De myldrer imod mig som fjender,
der er trængt igennem fæstningsmuren.
15Jeg lever i konstant rædsel og frygt.
Min anseelse er borte med blæsten,
min værdighed forsvundet som en sky.
16Mit hjerte er knust af sorg,
min sjæl tynges ned af depression.
17Natten gnaver i mine knogler,
jeg kan ikke sove for smerter.
18Du lagde din stærke hånd på mig, Gud,
du greb mig i kraven.
19Du kastede mig ud som affald,
og her sidder jeg i støv og aske.
20Jeg råbte til dig om hjælp,
men du svarede mig ikke.
Jeg bad til dig,
men du hørte mig ikke.
21Du behandlede mig grusomt,
slog mig med din vældige magt.
22Du slyngede mig ud i en voldsom vind,
jeg blev kastebold for stormen.
23Du førte mig til gravens rand,
hvor jeg ved, at alt levende skal ende.
24Råber man ikke om hjælp, når man er i nød?
Rækker man ikke hånden ud for at blive hjulpet?
25Var jeg ikke barmhjertig, når andre kom i ulykke?
Viste jeg ikke omsorg for mennesker i nød?
26Jeg forventede et lykkeligt liv,
men blev overvældet af ulykke.
Jeg glædede mig til en lys fremtid,
men endte i et kulsort mørke.
27Smerterne piner min sjæl og min krop,
lidelserne fylder min dag og mine tanker.
28Jeg går rundt i et evigt mørke uden solskin,
jeg klager min nød for mine venner.
29Jeg hyler som en sjakal over min smerte,
jamrer som en struds i min nød.
30Min hud er blevet mørk og skaller af,
min krop fortæres af feber.
31Lyren bliver kun brugt til klagesange,
fløjten spiller kun sørgelige strofer.
1А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
