Jobs tidligere lykkelige liv
1Job fortsatte:
2„Ak, gid jeg havde det som i gamle dage,
dengang Gud sørgede så godt for mig,
3da han udøste sin velsignelse over mig
og fjernede alle forhindringer fra min vej.
4Jeg husker endnu mine velmagtsdage,
dengang Gud var gæst i mit hjem.
5Den Almægtige var altid hos mig,
og jeg havde mine børn omkring mig.
6Mine køer gav spandevis af mælk
og min olivenpresse mængder af olie.
7Jeg havde min plads blandt lederne i byen
og sad som dommer på byens torv.
8De unge trådte ærbødigt til side, når jeg kom,
og de ældre rejste sig op i respekt.
9Snakken forstummede blandt lederne,
alle tav stille for at høre mig tale.
10Selv de mest ansete satte fingeren for munden,
for at alle kunne høre, hvad jeg havde at sige.
11Alle, som hørte mig, lovpriste min visdom,
alle, der så mine handlinger, roste mig for dem.
12Jeg reddede de hjælpeløse ud af deres problemer,
hjalp de forældreløse til at få deres ret.
13De døende velsignede mig,
deres enker jublede af glæde.
14Jeg blev anset for at være ærligheden selv,
retfærdigheden i egen høje person.
15Jeg blev de blindes øjne
og de lammes fødder.
16Jeg blev de fattiges forsørger
og de fremmedes forsvarer.
17Jeg vristede uskyldige ofre
ud af gabet på de gudløse.
18Jeg forventede en fredfyldt død
efter et langt og lykkeligt liv.
19Jeg var som et træ, hvis rødder når til vandet,
og hvis grene forfriskes af nattens væde.
20Jeg blev æret hver eneste dag,
og min styrke blev dagligt fornyet.
21Folk spurgte mig til råds og lyttede opmærksomt,
de ventede spændt på, hvad jeg havde at sige.
22Når jeg havde talt, sagde ingen mig imod,
men de tog imod mine råd med glæde.
23De så frem til mine gode råd,
som landmanden ser frem til regnen,
og sugede min vejledning til sig,
som var de den tørre jord.
24Når jeg smilte til folk, fik de håbet tilbage,
når jeg så venligt på dem, lyste de af glæde.
25Jeg viste dem vejen, de skulle gå,
og fungerede som deres leder.
Jeg gik i spidsen for dem som en konge,
jeg var den, som trøstede de sørgende.
Јовова последња одбрана
1А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2„О, када би ми било као који месец раније,
као у данима када ме је Бог чувао;
3када ми је светлила његова светиљка над главом мојом,
по његовом светлу кад сам мраком ишао;
4баш какав сам био у својим једрим данима,
када сам у шатору своме с Богом близак био;
5онда кад је Свемоћни са мном био
и деца моја око мене!
6Тад сам ноге у маслу прао
и потоке уља цедио ми камен!
7А када бих изашао на градска врата и на трг,
ставио бих столицу своју;
8младићи би ме видели, па би се повукли,
а старци би устајали и стајали;
9главари би причу прекидали,
своја уста руком затварали;
10утихнуо би глас владара,
језик им се за непце лепио.
11Блаженим ме звало ухо што ме је слушало,
хвалило ме око што ме је гледало;
12јер сам избављао убогога што ко бедник вапи,
сиротога без помоћи.
13Страдалников благослов био је на мени,
а срцу сам удовице доносио песму.
14Праведност бих узимао, она ме је одевала;
правда ми је моја била ко одећа и ко турбан.
15Слепоме сам очи био,
хромоме сам ноге био.
16Отац сам био убогима,
незнанца сам на суду бранио.
17Ломио сам вилице злотвору,
из уста му жртву отимао.
18А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем,
умножићу дане попут песка.
19Мој је корен досезао воду,
гране су моје преко ноћи росне;
20Моја је слава у мени свежа,
у руци је мојој увек млад лук.’
21Чекали су људи да ме чују,
ћутали би да чују мој савет.
22После моје речи нису узвраћали,
по њима би мој говор капао.
23Ко на кишу чекали би на ме,
уста своја отварали као да сам дажд пролећни.
24Веровали не би кад бих им се насмејао
и ведрину мог лица нису потамнили.
25Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео;
био сам као цар међу четама,
као онај што жалосне теши.
