Daniel i løvekulen
1Efter Belshazzars død overtog mederen Dareios6,1 Det er ikke den samme Dareios, som er nævnt i Ezra og Nehemias. Adskillige konger bar samme navn. magten over det babyloniske storrige i en alder af 62 år. 2Han opdelte riget i 120 provinser og indsatte en guvernør i hver provins. 3Over dem satte han tre statholdere, som de skulle stå til regnskab for, så riget blev effektivt administreret. Daniel var en af dem.
4Daniel udviste større administrative evner end de andre statholdere og guvernører, for han sad inde med en helt speciel visdom, og kong Dareios overvejede at gøre ham til rigets øverste administrative leder. 5De andre statholdere og guvernører blev derfor misundelige på Daniel, og de søgte at finde noget ved hans embedsførelse, som de kunne anklage ham for. Men de kunne ikke finde noget at kritisere, for Daniel var ærlig og ikke det mindste korrupt eller forsømmelig. 6„Vi kan ikke finde noget at anklage ham for, hvad hans arbejde angår,” konstaterede de. „Men måske vi kan finde noget i hans gudsdyrkelse.”
7I samlet trop gik de derfor til kongen og sagde: „Deres Majestæt længe leve! 8Vi statholdere, guvernører, rådgivere og andre højtstående embedsmænd er blevet enige om, at De burde udstede en lov, som siger, at hvis nogen i de næste 30 dage beder en bøn til nogen anden end Dem—det være sig til en gud eller til et menneske—skal de kastes for løverne. 9Vi opfordrer Dem til personligt at underskrive denne lov, så den ifølge medisk-persisk tradition ikke kan omstødes.” 10Kong Dareios udstedte da en sådan lov.
11Selvom Daniel vidste besked med den nye lov, gik han alligevel hjem og knælede, som han plejede, i det værelse ovenpå, hvor vinduerne stod åbne i retning af Jerusalem. Han blev ved med at bede og takke Gud tre gange dagligt, som han altid havde gjort. 12De misundelige embedsmænd stormede da ind i Daniels hus og fandt ham i færd med at bede til Gud. 13Straks gik de hen til kongen. „Deres Majestæt husker nok den lov, De lige har udstedt,” begyndte de. „Hvis nogen i de næste 30 dage beder en bøn til nogen anden end Dem—det være sig til en gud eller til et menneske—så skal de kastes for løverne.”
„Jo,” svarede kongen, „det står fast efter den medisk-persiske tradition. Loven kan ikke trækkes tilbage.”
14„Men Daniel, en af de bortførte judæere, er ligeglad med Dem og Deres lov. Han beder stadig til sin Gud tre gange om dagen.”
15Da kongen hørte det, blev han meget ked af det og spekulerede på, hvordan han mon kunne redde Daniel. Hele resten af dagen prøvede han at finde en udvej til at hjælpe Daniel.
16Om aftenen troppede mændene igen op hos kongen. „Deres Majestæt,” sagde de. „Vi vil gerne minde Dem om, at De ifølge medisk-persisk tradition ikke kan tilbagetrække en lov, De selv har underskrevet.”
17Så blev Daniel hentet og kongen sagde til ham: „Gid din Gud, som du tjener så trofast, må redde dig ud af det her!” Derpå blev Daniel kastet ned til løverne, 18og man hentede en stor sten, som blev lagt over løvekulens åbning. Til sidst forseglede kongen stenen både med det kongelige segl og regeringens segl, så det var umuligt at ændre noget i den sag. 19Derpå vendte kongen tilbage til paladset. Men han ville ikke spise, aflyste sin sædvanlige aftenunderholdning og lukkede ikke et øje hele natten.
20Næste morgen ved daggry stod kongen op og skyndte sig hen til løvekulen. 21Endnu inden han var nået helt derhen, råbte han sørgmodigt: „Åh, Daniel, du den levende Guds tjener! Mon den Gud, som du tjente så trofast, kunne redde dig fra løverne?” 22Straks svarede Daniel: „Deres Majestæt længe leve! 23Min Gud sendte en engel og lukkede løvernes gab, så de ikke kunne skade mig. I Guds øjne er jeg nemlig uskyldig, og jeg har heller ikke gjort noget forkert over for Dem, Deres Majestæt.”
24Kongen var ude af sig selv af glæde. Han fik straks Daniel hejst op fra løvekulen. Ikke en skramme havde han fået, for han havde sat sin lid til Gud.
25Men de mænd, som havde udtænkt den snedige plan, blev derefter på kongens befaling hentet og kastet i løvekulen sammen med deres koner og børn, og løverne kastede sig straks over dem og knuste deres knogler.
26Efter den oplevelse udsendte kong Dareios en meddelelse til alle sine undersåtter fra de forskellige folkeslag, stammer og sprog:
Alle gode ønsker fra kongen! 27Jeg befaler hermed, at alle borgere i hele riget fremover skal vise respekt og ærefrygt for Daniels Gud. Han er den levende og uforanderlige Gud, hvis herredømme aldrig vil ophøre, og hvis magt aldrig vil få ende. 28Han redder og frelser, hvem han vil. Han gør tegn og undere i himlen og på jorden. Han frelste Daniel fra løverne!
29Således oplevede Daniel fortsat lykke og fremgang både under Dareios og den persiske kong Kyros.
Завера против Данила
1Дарију се свидело да постави над царством стотину двадесет сатрапа, да буду по целом царству, 2а над њима три начелника, међу којима је био и Данило. Њима су сатрапи полагали рачун да цар не би био на губитку. 3Тај Данило је својим изузетним духом надмашивао начелнике и сатрапе, па је цар мислио да га постави над целим царством. 4Тада су начелници и сатрапи гледали да нађу неку замерку Даниловој управи над царством, али нису могли да му нађу ни замерку ни грешку, јер је био поуздан. Тако нису могли да пронађу на њему ни немара ни грешке.
5Тада су ти људи рекли: „Нећемо наћи на Данилу никакву замерку, осим ако не нађемо нешто против њега у вези са законом његовог Бога.“ 6Тако су се ти начелници и сатрапи сјатили пред царем и рекли му: „О, царе Дарије, жив био довека! 7Договорили су се сви начелници царства, управитељи, сатрапи, саветници и намесници, да цар изда наредбу и забрану: свако ко упути молбу неком богу или човеку у року од тридесет дана осим теби, царе, нека буде бачен у лављу јаму. 8Сада, царе, издај забрану и потпиши је, пошто се тако, по неопозивом закону Међана и Персијанаца, не може променити.“ 9Тако је цар Дарије потписао писмо са забраном.
10Кад је Данило чуо да је наредба била написана, отишао је својој кући, где су прозори његове горње собе били отворени према Јерусалиму. Ту се он три пута дневно спуштао на колена, молећи и хвалећи Бога, као што је увек радио. 11Тада су ти људи банули и затекли Данила како се моли и призива свог Бога. 12Затим су приступили цару и споменули му царску забрану: „О, царе, зар ниси потписао забрану према којој ће свако ко упути молбу неком богу или човеку у року од тридесет дана, осим теби, бити бачен у лављу јаму?“
Цар одговори: „Заповест остаје на снази према закону Међана и Персијанаца, те се не може опозвати.“
13Они одговоре цару: „Данило, један од изгнаника из Јуде, не мари за тебе, о, царе, ни за твоју забрану коју си потписао; он се три пута дневно моли своме Богу.“ 14Кад је цар то чуо, веома се узнемирио. Био је решен да спасе Данила, па је све до заласка сунца свим силама настојао да га избави.
15Али они људи навалише на цара, говорећи: „Знај, царе, да се према закону Међана и Персијанаца, ниједна забрана или наредба коју цар изда, не може променити.“
16Тада је цар наредио да доведу Данила и да га баце у лављу јаму. Цар рече Данилу: „Нека те избави Бог твој коме непрестано служиш.“
17Затим су донели камен и ставили га на отвор јаме, а цар га је запечатио својим печатним прстеном и печатним прстеном својих великаша, да се ништа за Данила не би могло променити. 18Цар се вратио у свој двор. Ноћ је провео без јела, и није дао да му доведу суложнице. Сан му није долазио на очи.
19У сам освит зоре, цар устане и ужурбано оде до лавље јаме. 20Кад је пришао јами, позвао је Данила жалосним гласом. Цар рече Данилу: „Данило, слуго Бога живога, да ли је Бог, коме непрестано служиш, могао да те избави од лавова?“
21Данило одговори: „О, царе, жив био довека! 22Мој Бог је послао свог анђела, који је затворио чељусти лавовима, те ми нису наудили, зато што сам се нашао невиним пред њим. Ни теби, царе, нисам ништа скривио.“
23Цар се због тога веома обрадовао, па је наредио да извуку Данила из јаме. Кад су извукли Данила из јаме, није се на њему нашла ниједна рана, јер се поуздао у Бога.
24Тада је цар наредио да доведу оне људе што су злонамерно оптужили Данила, и баце их у лављу јаму, заједно са њиховим женама и њиховом децом. И још нису ни дошли на дно јаме, кад су их лавови зграбили и смрскали им све кости.
25Затим је цар Дарије написао писмо свим народима, племенима и језицима, који живе по свој земљи:
„Нека вам се умножи благостање!
26Издајем наредбу: нека се сви људи по свим областима мога царства боје и дрхћу пред Даниловим Богом.
Он је живи Бог,
који остаје довека!
Његово се царство неће распасти,
и његова се власт неће окончати!
27Он избавља и ослобађа,
чини знакове и чуда
на небу и на земљи;
он је избавио Данила
из лављих канџи.“
28Данило је напредовао током владавине Дарија и владавине Кира Персијанца.
