Un cantique de David
1David adressa à l’Eternel les paroles de ce cantique lorsque l’Eternel l’eut délivré de tous ses ennemis, et en particulier de Saül. 2Il dit ceci :
L’Eternel est ma forteresse, ╵mon rocher, mon libérateur.
3Dieu est mon roc solide ╵où je me réfugie.
Il est mon Sauveur tout-puissant, ╵mon rempart et mon bouclier.
Mon asile est en lui.
Toi, mon Sauveur, tu me délivres ╵des hommes violents.
4Loué soit l’Eternel : ╵quand je l’ai appelé,
j’ai été délivré ╵de tous mes ennemis.
5La mort m’enserrait de ses flots,
et, comme un torrent destructeur, ╵me terrifiait.
6Oui, le séjour des morts ╵m’entourait de ses liens,
le piège de la mort ╵se refermait sur moi.
7Alors, dans ma détresse, ╵je priai l’Eternel.
Vers mon Dieu, je lançai ╵mon appel au secours,
mon cri parvint à ses oreilles
et, de son temple, il m’entendit.
8La terre s’ébranla ╵et elle chancela,
les fondements du ciel ╵se mirent à frémir,
tout secoués par sa colère.
9De ses narines s’élevait ╵de la fumée,
et de sa bouche ╵surgissait un feu dévorant,
des charbons embrasés ╵en jaillissaient.
10Il inclina le ciel ╵et descendit,
un sombre nuage à ses pieds.
11Il chevauchait un chérubin ╵et il volait,
et il apparaissait ╵sur les ailes du vent.
12Il s’enveloppait de ténèbres,
des nuages opaques, ╵un amas d’eau ╵formaient sa tente.
13De l’éclat brillant devant lui
jaillissaient des charbons ardents.
14L’Eternel tonna dans le ciel,
le Dieu très-haut ╵fit retentir sa voix.
15Et soudain il tira des flèches22.15 C’est-à-dire les éclairs (Ha 3.11 ; Ps 144.6). ╵pour disperser mes ennemis,
il lança des éclairs ╵pour les mettre en déroute.
16A la menace de l’Eternel,
et au souffle tempétueux ╵de sa colère,
le fond des eaux parut,
les fondements du monde ╵se trouvèrent à nu.
17Du haut du ciel, ╵il étend sa main pour me prendre,
me retirer des grandes eaux.
18Il me délivre ╵d’un ennemi puissant,
de gens qui me haïssent ╵et sont plus forts que moi.
19Ils m’affrontaient ╵au jour de mon désastre,
mais l’Eternel ╵a été mon appui.
20Il m’a retiré du danger, ╵l’a éloigné de moi,
il m’en a délivré ╵à cause de son affection pour moi.
21L’Eternel a agi ╵en tenant compte ╵de ma conduite juste,
comme mes mains sont pures, ╵il m’a récompensé ;
22car j’ai suivi ╵les voies qu’il a prescrites,
je n’abandonne pas mon Dieu ╵pour m’adonner au mal.
23J’ai toujours ses lois sous mes yeux,
je ne fais fi ╵d’aucun de ses commandements.
24Envers lui, je suis sans reproche,
je me suis gardé du péché.
25L’Eternel m’a récompensé ╵d’avoir agi avec droiture
et de m’être gardé pur sous ses yeux.
26Avec ceux qui sont bienveillants, ╵toi, tu te montres bienveillant.
Avec qui est irréprochable, ╵tu es irréprochable.
27Et avec celui qui est pur, ╵tu es toi-même pur,
et avec celui qui agit ╵de manière tordue, ╵tu empruntes des chemins détournés.
28Un peuple affligé, tu le sauves,
tu regardes les orgueilleux ╵et puis tu les abaisses.
29Tu es ma lampe, ô Eternel.
Tu illumines mes ténèbres.
30Avec toi, je me précipite ╵sur une troupe bien armée22.30 Autre traduction : une muraille.,
avec mon Dieu, ╵je franchis des murailles.
31Parfaites sont les voies ╵que Dieu prescrit,
la parole de l’Eternel ╵est éprouvée.
Ceux qui le prennent pour refuge ╵trouvent en lui un bouclier.
32Qui est Dieu, sinon l’Eternel ?
Qui est un roc ? C’est notre Dieu !
33C’est Dieu ma place forte22.33 Le texte hébreu de Qumrân, certains manuscrits de l’ancienne version grecque, la version syriaque et la Vulgate ont : qui m’arme de force.,
il me trace un chemin parfait.
34Grâce à lui, je cours comme une gazelle,
il me fait prendre position ╵sur les hauteurs.
35C’est lui qui m’entraîne au combat,
et me fait tendre l’arc de bronze.
36Ta délivrance ╵me sert de bouclier,
en m’exauçant, tu me grandis.
37Tu m’amènes à marcher ╵sur un chemin bien large,
mes jambes ne fléchissent pas.
38Je poursuis tous mes ennemis, ╵je les détruis
et je ne reviens pas ╵sans les avoir exterminés.
39Je les achève, je les frappe :
aucun ne se relève,
ils tombent sous mes pieds.
40Tu me rends fort pour le combat,
tu fais plier mes agresseurs : ╵les voilà à mes pieds.
41Tu mets mes ennemis en fuite,
et ceux qui me haïssent, ╵je les anéantis.
42Ils ont beau crier au secours, ╵personne ne vient à leur aide,
et s’ils appellent l’Eternel, ╵celui-ci ne leur répond pas.
43Je les broie comme la poussière de la terre,
je les piétine, je les foule ╵comme la boue des rues.
44En face d’un peuple en révolte, ╵tu me fais triompher.
Tu me maintiens chef d’autres peuples.
Un peuple qu’autrefois ╵je ne connaissais pas ╵m’est maintenant soumis.
45Oui, des étrangers me courtisent,
au premier mot, ils m’obéissent.
46Les étrangers perdent courage,
tremblants22.46 D’après quelques manuscrits hébreux, certains manuscrits de l’ancienne version grecque et la Vulgate (voir Ps 18.45). Le texte hébreu traditionnel porte : ils s’arment., ils quittent leurs bastions.
47Dieu est vivant ! Qu’il soit béni, ╵lui qui est mon rocher !
Que l’on proclame la grandeur ╵de Dieu, le rocher qui me sauve.
48Ce Dieu m’accorde ma revanche,
il abaisse sous moi des peuples.
49Lui, il me fait échapper à mes ennemis.
Oui, tu me fais triompher d’eux,
tu me délivres ╵des hommes violents.
50Aussi je publie tes louanges, ╵ô Eternel, parmi les peuples,
je te célèbre par mes chants22.50 Cité en Rm 15.9..
51Pour son roi, l’Eternel opère ╵de grandes délivrances.
Il traite avec bonté ╵l’homme qui de sa part ╵a reçu l’onction d’huile sainte,
David et sa postérité, ╵pour toute éternité.
Давидова победничка песма
1Давид је испевао Господу речи ове песме онога дана када га је Господ избавио из руку свих његових непријатеља и из Саулове руке. 2Рекао је:
Господе, стено моја,
тврђаво моја, избавитељу мој.
3Мој Бог је мени стена,
где заклон налазим.
Штите мој, роже мог спасења,
заклоне мој, уточиште моје!
Од насиља ти ме избављаш.
4Призваћу Господа славе предостојног,
и он ће ме спасти од мојих душмана.
5Јер, смртни ме таласи окружише,
ужаснут сам разорним рекама.
6Ужад су ме Света мртвих опколила,
смрт ме вреба са својим замкама.
7У невољи завапих Господу,
и повиках ка Богу својему.
Из свог храма глас је мој чуо,
мој вапај стиже до његових ушију.
8Тад се земља уздрма, затресе,
задрхташе темељи небески,
стресоше се због његовог гнева.
9Дим се диже њему из ноздрва,
огањ пламти из његових уста,
жар угљени из њега избија.
10Он небеса пресави и сиђе,
под ногама густа му је тама.
11Херувима узјаха, полете,
и заплови на крилима ветра.
12Од таме начини око себе шатор,
од облака тамних, од зборишта вода.
13Од сјаја пред њим угаљ ужарени бљују.
14Тада Господ загрме с небеса,
разлеже се глас Свевишњега.
15Стреле одапе и душмане расу,
бљесну муњом, смете их и разби.
16Кад је Господ почео да кара,
кад му дах из ноздрва плану,
долине се морске показаше,
открише се темељи света.
17Руку пружи са висина, дохвати ме,
из вода ме моћних извуче,
18од моћног ме избави душмана,
од оних јачих што ме мрзе.
19Навалише на мене у дан моје муке,
али Господ ми је био ослонац.
20Изведе ме на пространо место,
избави ме јер сам му по вољи.
21Господ ми по правди мојој плати,
награди ми чистоћу руку мојих,
22јер путеве Господње сачувах;
Богу своме ја нисам скривио.
23Судови његови сви су ми пред очима,
од одредби његових одвратио се нисам.
24Пред њим сам ја био беспрекоран,
сачувао сам себе од кривице,
25по правди ме је мојој Господ наградио,
моја му је недужност пред очима.
26Ти вернима исказујеш верност,
беспрекорнима узвраћаш поштењем.
27С чистима ти поступаш чисто,
а с опакима поступаш лукаво.
28Ти избављаш кротак народ,
а узносите гледаш да обориш.
29Јер ти си ми светиљка, Господе,
Господ моју таму расветљује.
30Јер са тобом ја разбијам чету,
с Богом мојим прескачем зидине.
31Пут је Божији беспрекоран,
реч је Господња у ватри прекаљена;
штит је свима што у њему уточиште траже.
32Јер ко је Бог осим Господа?
Ко је стена осим нашег Бога?
33Он је Бог, тврђава моја јака;
он пут мој чини беспрекорним.
34Даде ми ноге хитре ко у кошуте,
постави ме чврсто на висине.
35Руке моје учи војевању,
да лук бронзани натежем мишицама.
36Ти ми дајеш штит спасења свога,
твој одазив чини ме великим.
37Шириш тло под кораком мојим,
да ми ноге не би посрнуле.
38Душмане своје гоним и таманим,
не враћам се док их не докрајчим.
39Затирем их, разбијам, и неће се дићи,
и падају под моје ноге.
40Ти ме опремаш снагом за битку,
и обараш пода мном моје противнике.
41Ти учини да душмани моји
реп свој подвију преда мном,
да мрзитеље своје искореним.
42Погледаше, али им спаса нема ниоткуда;
Господу завапише, али он им не одговара.
43Измрвих их као прах земаљски,
изгазих их као блато са улица.
44Ти ме избави од сукоба с мојим народом,
сачувао си ме за главу пуцима.
Народ који нисам знао, тај ми народ служи.
45Туђинци ми ласкају,
чим ме чују, они ме слушају.
46Туђинци губе срчаност,
из својих тврђава излазе дрхћући.
47Живео Господ! Благословена била стена моја!
Узвишен био Бог, стена мога спасења!
48То је Бог што ме освећује,
он обара народе пода мном;
49он ме решава мојих душмана.
Над мојим си ме мрзитељима узвисио,
избавио ме од човека насилног.
50Зато ћу те хвалити, Господе, међу пуцима,
твоје ћу име песмом прослављати.
51Велико спасење даје своме цару;
исказује милост помазанику своме, Давиду,
и његовом потомству довека.
