Elie va trouver Achab
1Bien des jours s’écoulèrent. Au cours de la troisième année de sécheresse, l’Eternel adressa la parole à Elie en ces termes : Va trouver Achab, et je ferai pleuvoir sur ce pays.
2Elie partit afin de rencontrer Achab.
Comme la famine s’était aggravée à Samarie, 3Achab avait convoqué Abdias, l’intendant de son palais. Celui-ci craignait l’Eternel : 4lorsque la reine Jézabel avait voulu exterminer tous les prophètes de l’Eternel, Abdias avait sauvé cent d’entre eux en les cachant en deux groupes de cinquante dans des grottes et en leur procurant à manger et à boire. 5Achab avait ordonné à Abdias : Va, parcours le pays à la recherche de toute source d’eau et de tout fond de torrent ; peut-être découvrirons-nous assez d’herbe pour maintenir en vie nos chevaux et nos mulets sans être obligés d’abattre une partie de notre bétail.
6Ils se répartirent le pays à parcourir. Achab partit seul de son côté, et Abdias prit une autre direction.
7Alors qu’Abdias était en chemin, Elie arriva à sa rencontre. Abdias le reconnut et s’inclina face contre terre devant lui en demandant : Est-ce bien toi, mon seigneur Elie ?
8– C’est moi-même, lui répondit-il. Va dire à ton maître que j’arrive.
9– Oh ! répliqua Abdias, par quel péché ai-je mérité que tu me fasses mettre à mort par la main d’Achab ? 10Aussi vrai que l’Eternel est vivant, je t’assure qu’il n’y a pas un peuple ni un royaume où mon maître ne t’ait pas fait chercher ; et quand les représentants de ces pays disaient que tu n’étais pas chez eux, il les faisait jurer qu’on ne t’avait pas trouvé. 11Et maintenant, tu me demandes d’aller annoncer à mon seigneur que tu arrives. 12Mais, à peine t’aurai-je quitté que l’Esprit de l’Eternel te transportera je ne sais où ; moi, j’irai t’annoncer à Achab, mais il ne te trouvera plus et c’est moi qu’il tuera. Pourtant, rappelle-toi que ton serviteur craint l’Eternel depuis sa jeunesse. 13Mon seigneur, n’as-tu pas appris ce que j’ai fait quand Jézabel massacrait les prophètes de l’Eternel ? J’en ai caché cent en deux groupes de cinquante dans des grottes et je leur ai fourni à manger et à boire. 14Et c’est moi que tu envoies maintenant à mon seigneur pour lui annoncer que tu viens. Mais il va me tuer !
15Elie lui dit : Aussi vrai que l’Eternel, le Seigneur des armées célestes, au service duquel je me tiens, est vivant, je t’assure que je me présenterai aujourd’hui même devant Achab.
16Abdias courut donc rejoindre Achab et lui annonça la chose. Alors Achab vint à la rencontre d’Elie. 17Lorsqu’il l’aperçut, il lui cria : Te voilà, toi qui sèmes le malheur en Israël !
18Elie lui répondit : Ce n’est pas moi qui sème le malheur en Israël, mais c’est toi et la famille de ton père, puisque vous avez refusé d’obéir aux commandements de l’Eternel, et que tu t’es rallié au culte des dieux Baals. 19Maintenant, convoque tout Israël en ma présence sur le mont Carmel18.19 Montagne proche de la Phénicie, dominant actuellement la ville moderne de Haïfa. Lieu de culte des religions qui se sont succédé sur le territoire israélite.. Tu y rassembleras aussi les quatre cent cinquante prophètes de Baal et les quatre cents prophètes de la déesse Ashéra qui sont tous entretenus par la reine Jézabel.
La confrontation entre Elie et les prophètes de Baal
20Achab envoya des messagers à tous les Israélites et il rassembla les prophètes sur le mont Carmel. 21Alors Elie s’avança devant tout le peuple et s’écria : Combien de temps encore sauterez-vous des deux côtés ? Si l’Eternel est le vrai Dieu, suivez-le. Si c’est Baal, alors ralliez-vous à lui !
Mais le peuple ne lui répondit pas un mot.
22Elie poursuivit : Je suis le seul prophète de l’Eternel qui reste et il y a quatre cent cinquante prophètes de Baal. 23Qu’on nous amène deux taureaux ; qu’ils choisissent pour eux l’un d’eux, qu’ils le découpent et qu’ils en disposent les morceaux sur le bois, mais sans y allumer de feu. Je ferai de même avec l’autre taureau : je le placerai sur le bois et je n’y mettrai pas le feu. 24Puis vous invoquerez votre dieu, et moi j’invoquerai l’Eternel. Le dieu qui répondra en faisant descendre le feu, c’est celui-là qui est Dieu18.24 Baal était la désignation la plus répandue du dieu de l’orage chez les Sémites de Syrie et de Canaan à partir du IIIe millénaire av. J.-C..
Tout le peuple répondit : D’accord ! C’est bien !
25Elie se tourna vers les prophètes de Baal et leur dit : Choisissez pour vous l’un des taureaux et préparez-le les premiers, car vous êtes les plus nombreux ; puis invoquez votre dieu, mais ne mettez pas le feu au bois.
26On leur donna le taureau et ils le prirent et le préparèrent. Puis ils invoquèrent Baal, du matin jusqu’à midi, en répétant : O Baal, réponds-nous !
Mais il n’y eut ni voix ni réponse. Ils sautaient autour de l’autel qu’ils avaient dressé.
27Vers midi, Elie se moqua d’eux et leur dit : Criez plus fort ! Puisqu’il est dieu, il doit être plongé dans ses réflexions, ou il a dû s’absenter, ou bien il est en voyage ! Ou peut-être dort-il et faut-il le réveiller.
28Les prophètes crièrent à tue-tête et se firent, selon leur coutume, des incisions dans la peau à coups d’épées et de lances jusqu’à ce que le sang ruisselle sur leur corps. 29L’heure de midi était passée et ils demeurèrent encore dans un état d’exaltation jusqu’au moment de l’offrande du soir. Mais il n’y eut ni voix, ni réponse, ni aucune réaction.
30Alors Elie ordonna à tout le peuple : Approchez-vous de moi !
Tout le peuple avança vers lui. Elie rétablit l’autel de l’Eternel qui avait été démoli. 31A cet effet, il prit douze pierres, une pour chacune des tribus des descendants de Jacob, à qui l’Eternel avait déclaré : « Tu t’appelleras Israël18.31 Voir Gn 32.29 ; 35.10.. » 32Il rebâtit avec ces pierres un autel dédié à l’Eternel. Autour, il creusa une rigole capable de contenir une trentaine de litres. 33Puis il disposa des bûches de bois sur l’autel, dépeça le taureau, plaça les morceaux de viande sur le bois 34et ordonna : Remplissez quatre cruches d’eau et répandez-la sur l’holocauste et sur le bois.
On fit ainsi.
– Faites-le encore une fois, ordonna-t-il.
Ils le firent.
– Une troisième fois !
Et ils le firent une troisième fois. 35L’eau se répandit autour de l’autel et remplit la rigole.
36A l’heure habituelle de l’offrande du soir, le prophète Elie s’approcha de l’autel et pria : Eternel, Dieu d’Abraham, d’Isaac et d’Israël, que l’on sache aujourd’hui que c’est toi qui es Dieu en Israël, que je suis ton serviteur et que j’ai fait tout cela sur ton ordre ! 37Réponds-moi, Eternel, réponds-moi, afin que ce peuple sache que c’est toi, Eternel, qui es le vrai Dieu, et que c’est toi qui veux ramener leurs cœurs à toi comme autrefois.
38Le feu de l’Eternel tomba du ciel, et consuma l’holocauste, le bois, les pierres et la terre, et il réduisit en vapeur l’eau de la rigole. 39Quand le peuple vit cela, tous tombèrent le visage contre terre en s’écriant : C’est l’Eternel qui est Dieu ! C’est l’Eternel qui est Dieu !
40Elie leur ordonna : Saisissez les prophètes de Baal, qu’aucun d’eux ne s’échappe !
Ils se saisirent d’eux. Elie les fit descendre dans le ravin du Qishôn18.40 Torrent qui coule à l’est du mont Carmel (Jg 4.7, 13 ; 5.21). pour les y égorger.
La fin de la sécheresse
41Ensuite, Elie dit à Achab : Allez, va manger et boire, car j’entends le grondement qui annonce l’averse.
42Achab alla manger et boire, tandis qu’Elie montait vers le sommet du mont Carmel où il se prosterna jusqu’à terre, le visage entre les genoux18.42 Voir v. 42-45 : allusion en Jc 5.18.. 43Il dit à son jeune serviteur : Monte plus haut et regarde du côté de la mer18.43 Du sommet du Carmel, on domine la Méditerranée..
Celui-ci monta, scruta l’horizon et revint dire : Je ne vois rien.
Elie l’envoya sept fois pour regarder. 44A la septième fois, le serviteur annonça : Je vois venir un petit nuage qui s’élève de la mer, il n’est pas plus grand que la main d’un homme.
Alors Elie lui ordonna : Va dire à Achab : « Dépêche-toi d’atteler ton char et de rentrer chez toi, sinon la pluie te bloquera18.44 Les premières pluies d’automne, très violentes, peuvent empêcher toute circulation.. »
45Déjà, de tous côtés, le ciel s’obscurcissait d’épais nuages poussés par un vent de tempête. Soudain, une pluie torrentielle se mit à tomber. Achab monta sur son char et partit pour Jizréel18.45 Ville dans la plaine du même nom qui sépare la Galilée de la Samarie. Achab y avait une résidence (21.1).. 46Rempli de force par l’Eternel, Elie serra sa ceinture autour des reins et courut devant le char du roi Achab jusqu’à l’entrée de Jizréel18.46 Vingt-sept kilomètres séparaient le Carmel de Jizréel..
Сусрет Илије и Ахава
1После много дана, дође реч Господња Илији, у трећој години: „Иди и покажи се Ахаву, а ја ћу послати кишу на земљу.“ 2Тако Илија оде у сусрет Ахаву.
А у Самарији је владала љута глад. 3Ахав позва Авдију, управитеља двора. Авдија се веома бојао Господа. 4Кад је Језавеља убијала пророке Господње, Авдија је узео стотину пророка и сакрио их. Педесет их је сакрио у једну пећину и хранио их хлебом и водом. 5Ахав рече Авдији: „Обиђи земљу и све изворе воде и све потоке; можда ћемо наћи какву траву да одржимо у животу коње и мазге, да нам не изгине стока.“ 6Поделили су између себе земљу, где ће који проћи; Ахав је кренуо једним путем, а Авдија је отишао другим путем.
7Док је Авдија ишао путем, Илија му изађе у сусрет. Препознавши га, Авдија паде ничице и рече: „Јеси ли то ти, господару Илија?“
8Он му одговори: „Ја сам. Иди и реци своме господару: ’Илија је овде.’“
9Авдија рече на то: „Какав сам грех учинио те дајеш свога слугу у руке Ахавове, да ме убије? 10Живога ми Господа, Бога твога, нема народа ни царства где мој господар није послао да те траже. Кад би рекли: ’Нема га овде’, он би натерао то царство или народ да се закуну да те нису нашли. 11А ти ми сад кажеш: ’Иди и реци своме господару да је Илија овде.’ 12Кад ја одем од тебе, Дух Господњи ће те однети ни сам не знам где. Међутим, кад ја будем дошао да то јавим Ахаву, а он те не нађе, он ће ме убити! А твој слуга се боји Господа од своје младости. 13Зар није било јављено моме господару шта сам урадио кад је Језавеља убијала пророке Господње? Ја сам сакрио стотину пророка Господњих, по педесет у једну пећину и хранио их хлебом и водом. 14А ти ми сад кажеш: ’Иди и реци своме господару да је Илија овде.’ Па, он ће ме убити!“
15Илија рече: „Живога ми Господа над војскама, коме служим, данас ћу се показати пред њим.“
Илија на гори Кармил
16Авдија оде да се сретне с Ахавом, и пошто му је јавио, Ахав оде да се сретне са Илијом. 17Кад је угледао Илију, Ахав му рече: „Јеси ли ти онај што доводи невољу на Израиља?“
18Илија одговори: „Нисам ја тај што је довео невољу на Израиља; то си ти и дом твога оца. Ви сте напустили Господње заповести и отишли за Валима. 19А сада ми сабери сав Израиљ на гори Кармил и четири стотине педесет Валових пророка, и четири стотине Аштартиних пророка, који једу за Језавељиним столом.“
20Ахав посла по сав Израиљ и сабра пророке на гору Кармил. 21Тада Илија приступи свем народу и рече: „Докле ћете храмати на обе ноге? Ако је Господ Бог, следите њега, а ако је то Вал, следите њега.“
Народ му није одговорио ни речи.
22Тада Илија рече народу: „Само сам ја остао од пророка Господњих, док је Валових пророка четири стотине педесет. 23Нека нам се дају два јунца; нека они изаберу себи једног јунца, па нека га расеку на делове и положе га на дрва, али нека не подмећу ватру. Ја ћу урадити исто са другим јунцем и положити га на дрва. Ватру нећу подметати. 24Ви онда призовите име свога бога а ја ћу призвати име Господње. Онај бог који се одазове ватром, тај је Бог.“
Сав народ одговори: „Предлог је добар.“
25Илија рече Валовим пророцима: „Изаберите себи једног јунца и припремите га најпре, јер вас је више. Затим призовите име свога бога, али не подмећите ватру.“ 26Они узму јунца који им је дан и припреме га.
Затим су призивали име Валово од јутра до поднева, говорећи: „О, Вале, одговори нам!“ Али није било ни гласа, ни одговора. Онда су играли око жртвеника који је био направљен.
27Кад је дошло подне, Илија им се подсмехну и рече: „Вичите гласније, јер он је бог! Можда се замислио, или је заузет; можда је отпутовао, или спава, па га треба пробудити.“ 28Тада су почели још гласније да вичу и да се парају ножевима и шилима по свом обичају, док их није облила крв. 29Кад је прошло подне, они стадоше да пророкују док није дошло време да се принесе жртва. Али није било ни гласа, ни одговора, нити знака живота.
30Илија рече свем народу: „Приступите к мени.“ Кад је сав народ приступио к њему, он је поправио Господњи жртвеник, који је био порушен. 31Илија је узео дванаест каменова, према броју племена синова Јаковљевих, коме је дошла реч Господња: „Твоје име ће бити Израиљ.“ 32Од тог камења је подигао жртвеник у име Господње, а око жртвеника је ископао јарак толико широк, да би се у њему могле засејати две мере18,32 Око 15 kg. жита. 33Затим је поређао дрва, исекао вола на комаде, и положио га на дрва.
34Тада је рекао: „Напуните четири крчага водом и излијте је на жртву свеспалницу и на дрва. Урадите то још једном“ – рече. И опет рече: „Учините то и по трећи пут“; и учинише тако и трећи пут. 35Вода је потекла око жртвеника и испунила јарак.
36Кад је дошло време да се принесе жртва, пророк Илија приступи и рече: „Господе, Боже Аврахамов, Исаков и Израиљев, нека се данас зна да си ти Бог у Израиљу, а да сам ја твој слуга, и да сам по твојој речи учинио све ове ствари. 37Услиши ме, Господе! Услиши ме, да би овај народ знао да си ти Господе Бог, и да ћеш ти обратити њихова срца.“
38Тада се сручи огањ Господњи и прогута и жртву свеспалницу, и дрва, и камење, и земљу, и исуши воду у јарку.
39Кад сав народ то виде, паде ничице и рече: „Господ је Бог! Господ је Бог!“
40Тада им Илија рече: „Похватајте Валове пророке; нека ниједан не умакне.“ Они су их похватали и довели Илији код потока Кисона, и тамо их је поклао.
Свршетак суше
41Илија рече Ахаву: „Иди, једи и пиј, јер се чује звук великог пљуска.“ 42Ахав је отишао да једе и пије, а Илија је отишао на врх Кармила. Ту је клекнуо на земљу и положио главу међу колена. 43Потом је рекао своме слузи: „Устани и погледај према мору.“
Он погледа и рече: „Нема ничега.“
Илија је седам пута рекао: „Врати се.“
44Седмог пута је слуга рекао: „Ено, од мора се диже мали облак, као људски длан.“
Илија рече: „Иди и реци Ахаву: ’Упрегни своје кочије и сиђи да те не ухвати пљусак.’“
45Небо се намах смрачи од облака и ветра, и спусти се велики пљусак. Ахав се попне у своје кочије и оде у Језраел. 46А рука Господња дође на Илију; он се опаса и отрча пред Ахавом све до Језраела.
