La Bible du Semeur

2 Samuel 1:1-27

Le règne de David

David apprend la mort de Saül et de Jonathan

1Saül était déjà mort quand, après avoir battu les Amalécites, David rentra à Tsiqlag. Il y passa deux jours, 2et le troisième jour, un homme arriva du camp de Saül, les habits déchirés et la tête couverte de poussière en signe de deuil. Lorsqu’il fut arrivé auprès de David, il se jeta à terre pour se prosterner devant lui. 3David lui demanda : D’où viens-tu ?

– Je me suis sauvé du camp d’Israël, dit-il.

(1 S 31.1-13 ; 1 Ch 10.1-12)

4– Qu’est-il arrivé ? poursuivit David, raconte-le-moi, je t’en prie.

– L’armée d’Israël s’est enfuie du champ de bataille, beaucoup d’hommes ont été tués. Même Saül et Jonathan son fils sont morts.

5David demanda au jeune homme qui lui faisait ce rapport : Comment sais-tu que Saül et son fils Jonathan sont morts ?

6Le jeune homme lui dit : Je me trouvais justement sur le mont Guilboa ; Saül était appuyé sur sa lance, tandis que les chars et les cavaliers allaient l’atteindre. 7S’étant retourné, il m’a aperçu et m’a appelé. J’ai répondu : « Oui, je viens ! » 8Alors il m’a demandé : « Qui es-tu ? » J’ai dit : « Je suis un Amalécite. » 9Alors il m’a ordonné : « Approche-toi et donne-moi la mort, car je suis pris d’un malaise bien que je sois encore plein de vie. » 10Je me suis approché de lui et je lui ai donné un coup mortel parce que je savais qu’il ne survivrait pas à sa défaite. Puis j’ai enlevé la couronne de sa tête et le bracelet qu’il avait au bras. Les voici, je te les apporte, mon seigneur.

11Alors David saisit ses vêtements et les déchira en signe de deuil, et tous ses hommes firent comme lui. 12Ils prirent le deuil, se lamentèrent et jeûnèrent jusqu’au soir à cause de Saül, de son fils Jonathan et de toute l’armée de l’Eternel et du peuple d’Israël qui avaient péri par l’épée.

13David dit encore au jeune homme qui lui avait apporté ces nouvelles : D’où es-tu ?

– Je suis le fils d’un immigré amalécite.

14Et David lui dit : Comment as-tu osé tuer de ta main celui à qui l’Eternel avait conféré l’onction ?

15Alors David appela l’un de ses hommes, et lui dit : Viens et tue-le !

Le soldat le frappa et il mourut.

16David lui dit : Tu es toi-même responsable de ta mort, car tu as toi-même déposé contre toi lorsque tu as dit : « C’est moi qui ai mis à mort l’oint de l’Eternel. »

Elégie sur Saül et Jonathan

17David composa cette complainte sur Saül et son fils Jonathan.

18Il ordonna de l’enseigner aux descendants de Juda ; c’est la complainte de l’Arc qui est consignée dans le livre du Juste1.18 Livre mentionné en Jos 10.13..

19Ton élite, Israël, |a été transpercée |là-bas sur tes collines.

Hélas, ils sont tombés |tous les guerriers !

20N’allez pas publier |cette nouvelle à Gath,

et ne l’annoncez pas |dans les rues d’Ashkelôn1.20 Gath et Ashkelôn étaient deux métropoles philistines, l’une la plus proche des frontières d’Israël, l’autre la plus éloignée. Elles représentent donc toute la Philistie. :

les filles philistines |se mettraient à chanter,

les filles des incirconcis |en sauteraient de joie.

21O monts de Guilboa,

qu’il n’y ait ni rosée |ni pluie tombant sur vous,

qu’il n’y ait sur vos pentes |plus de champs plantureux |d’où viennent des offrandes,

là furent avilis |les boucliers des braves

et celui de Saül

que l’on n’enduira plus jamais |avec de l’huile1.21 Les boucliers, faits de cuir, étaient enduits d’huile, ce qui les entretenait et faisait glisser les flèches ennemies. Ces boucliers, souillés par le sang des braves, ne serviront jamais plus..

22Ah ! l’arc de Jonathan |ne reculait jamais

sans avoir fait couler |le sang de ses victimes, |sans avoir transpercé |la graisse des guerriers,

et l’épée de Saül |ne revenait jamais |sans avoir accompli |sa tâche avec succès.

23Saül et Jonathan, |aimés et estimés |pendant toute leur vie,

n’ont pas été séparés dans leur mort.

Oui, vous étiez tous deux |plus légers que les aigles

et plus forts que les lions.

24O filles d’Israël, |pleurez, pleurez Saül

qui vous a revêtues |de pourpre et de parures |et comblées de délices,

qui ornait vos habits

d’une parure d’or.

25Hélas, ils sont tombés ces braves |au milieu du combat !

Oui ! Hélas, Jonathan ! |Il a été frappé |à mort sur les collines !

26Ah ! Jonathan, mon frère,

je suis dans la détresse |à cause de ta mort,

toi, mon meilleur ami, |qui m’as été si cher !

Ton affection pour moi |m’a été plus précieuse

que l’amour d’une femme !

27Hélas, ils sont tombés |tous ces guerriers !

Hélas, ils ont péri |ces hommes de combat !

New Serbian Translation

2. Књига Самуилова 1:1-27

Давиду јављају за Саулову погибију

1Након Саулове смрти, Давид се вратио пошто је поразио Амаличане. Давид је остао у Сиклагу два дана. 2А трећег дана дође неки човек из Сауловог табора. Одећа му је била подерана, а на глави му је била прашина. Кад је дошао к Давиду, бацио се пред његове ноге.

3Давид му рече: „Одакле си дошао?“

Овај му одговори: „Побегао сам из израиљског табора.“

4Давид га упита: „Шта се догодило? Реци ми!“

Човек одговори: „Народ је побегао из битке, и много је од народа погинуло. Погинуо је и Саул и његов син Јонатан.“

5Давид опет упита младића, који му је донео вест: „Како знаш да је мртав Саул и његов син Јонатан?“

6Младић, гласник, одговори: „Десило се да сам се нашао на гори Гелвуји, а тамо, Саул се наслонио на своје копље, а бојна кола и коњаници га притисли. 7Кад се осврнуо око себе, угледао ме је, па ме позвао. ’Ево ме!’ – одазвах се.

8Он ме упита: ’Ко си ти?’

’Ја сам Амаличанин’ – одговорио сам му.

9Он ми рече: ’Дођи, па стани овде и убиј ме, јер ме је обузела смртна мука, али је душа још у мени.’

10Стао сам над њим и убио га знајући да неће преживети након пада. Потом сам узео круну која му је била на глави, и наруквицу с његове руке, и донео их овде своме господару.“

11Тада је Давид зграбио своју одећу и раздерао је, а тако и сви људи с њим. 12Јадиковали су, нарицали и постили до вечери за Саулом и његовим сином Јонатаном, за народом Господњим и за домом Израиљевим, јер су пали од мача.

13Давид рече младићу који је донео вест: „Одакле си?“ Овај одговори: „Ја сам Амаличанин, син једног досељеног странца.“

14Давид га упита: „Како се ниси бојао да усмртиш помазаника Господњег?“

15Тада Давид позва једног од момака и рече му: „Дођи овамо и погуби га!“ Момак га удари и овај умре. 16Давид му рече: „Твоја крв на твоју главу, јер су твоја уста сведочила против тебе говорећи: ’Убио сам помазаника Господњег.’“

Давид жали за Саулом и Јонатаном

17Тада је Давид испевао тужбалицу за Саулом и његовим сином Јонатаном. 18Рекао је Јудејцима да науче „Песму о луку“, која је записана у Књизи Праведника.

19„Слава твоја, Израиљу, изгибе на твојим брдима!

Како падоше јунаци?

20Не причајте то у Гату,

не објављујте по улицама Аскалона,

да се ћерке филистејске не радују,

да ћерке необрезаних не ликују.

21О, горе гелвујске,

не падала роса на вас,

киша не натапала поља првина!

Јер штит јунака тамо је окаљан,

штит Саулов није уљем намазан,

22већ крвљу палих, и салом ратника.

Лук Јонатанов није устукнуо,

мач Саулов није се вратио празан.

23Саул и Јонатан, у животу вољени и мили,

ни у смрти нису се растали.

Од орлова беху хитрији,

од лавова беху снажнији.

24Ћерке израиљске, за Саулом наричите,

који вас је у гримиз и лан одевао,

и златним вам накитом хаљине китио.

25Како ли јунаци падоше усред боја!

Јонатан је посечен на твојим брдима.

26Душа ме боли због тебе, Јонатане, мој брате;

драг си мени био веома,

љубав ми твоја беше чудеснија од женске љубави.

27Како падоше јунаци!

Како пропаде оружје!“