Књига о Јову 25:1-6, Књига о Јову 26:1-14, Књига о Јову 27:1-23, Књига о Јову 28:1-28, Књига о Јову 29:1-25 NSP
Књига о Јову 25:1-6
Вилдад
Тада је Вилдад из Суша узвратио овако:
„Божији су и власт и страх!
Он мир ствара у висинама својим!
Да ли има броја његовим четама?
Кога то светло његово не обасјава?
Како да се човек оправда пред Богом?
Како да се очисти онај што га жена роди?
Гле! Ни месец му бистар није,
очима његовим нити звезде нису чисте;
а камоли човек – црв
и потомак човека – црвић!“
Књига о Јову 26:1-14
Јов
А Јов је одговорио овим речима:
„Е, баш си помогао беспомоћном,
баш спасао руку малаксалу!
Баш си немудроме савет дао
и мудрости прегршт обзнанио!
А коме си те речи објавио?
Чији је то дух из тебе изашао?
Покојници испод вода дрхте,
ал’ и они што у њима живе.
И Свет мртвих пред њим је огољен,
и трулеж је мртвих нескривена.
Над безданом север је он простро,
окачио земљу у празнини.
Воде је свезао над облаке своје,
али се облаци не цепају под њима.
Престо је свој сакрио,
свој је облак над њим разастро.
Поврх вода обзорје поставља,
као међу светлости и мраку.
Дрмају се стубови небески,
ужаснути његовим прекором.
Силом својом он море узбурка,
чудовиште Раву мудрошћу он смрска.
Његов ветар разведрује небеса,
рука му пробада змију вијугаву.
Гле, ово су обриси пута његовога,
само шапат речи што чујемо о њему!
Гром моћи његове ко ће да разуме?“
Књига о Јову 27:1-23
Последње речи Јова пријатељима
А Јов је наставио своје казивање овим речима:
„Живога ми Бога који ми је ускратио право
и Свемоћног што ми душу огорчи;
док у мени даха има
и Божијег духа у мом носу;
усне моје неће говорити неправду,
мој језик неће изустити обману.
Далеко од мене било да изјавим како сте у праву!
Док ме има не одустајем од своје честитости.
Држаћу се праведности своје, нећу је пустити;
све док живим савест моја ме запећи неће.
Душманин мој нека прође као покварењак,
као злотвор нека прође онај што се диже на ме.
Јер каква је нада безбожника када је сасечен,
када Бог му душу узме?
Чује ли Бог вапај његов
кад на њега невоља дође?
Радује ли се Свемоћноме
и зове ли Бога у доба свако?
Ја ћу вас поучити о Божијој руци,
нећу да вам кријем наум Свемоћнога.
Ето, сви ви сте видели ово,
па зашто онда улудо говорите бесмислице?
Таква је од Бога судбина за зликовца,
наследство Свемоћног што примају окрутни!
Макар и да му се деца рађају, за мач се рађају;
потомство му никад хлеба неће бити сито.
Преживеле ће му покопати зараза,
а удовице им закукати неће.
Макар да згрне сребра ко да је прашина,
и спреми одеће као да је земља;
све што спреми обући ће праведник,
а сребро ће да раздели недужни.
Попут мољца кућу себи зида,
као да је колибица што је чувар прави.
Лећи ће богат тад и никад више,
кад очи своје отвори – ничег више нема.
Ненадане страхоте ко бујице односе га,
олуја га ноћу краде.
Подиже га ветар са истока, одлетеће,
свитлаће га са места његовог.
Сјуриће се на њега, штедети га неће
док он буде стрмоглавце бежао од руке његове.
И пљескаће својим рукама над њим,
и звиждаће га са његовог места.
Књига о Јову 28:1-28
Где је мудрост?
Ето, и сребро има свој рудник,
и злато место на ком се испира.
И гвожђе се из земље узима
и камен се претапа у бронзу.
А човек таму докрајчује,
истражује до крајњих граница,
тражи руду у тами најгушћој.
Окно копа далеко од ближњег
где нога не залази,
пење се и клати далеко од људи.
Земља са које хлеб долази
изнутра се ковитла ко ватра.
У њеним је стенама налазиште сафира,
а има и златне прашине.
Пут до тамо не зна птица грабљивица,
око соколово траг му не назире.
Поносне се звери њиме не шуњају,
а ни лав по њему не пролази.
Човек пружа руку за кременом,
прекопава корење планина;
у стенама тунеле пробија
и очима види сваку вредност;
обуздава цурење вода
и оно скривено на светло износи.
Али где се мудрост проналази?
Где је место разборитости?
Род јој људски вредност не познаје,
не проналази се у земљи живих.
Тек, бездан јавља: ’У мени није!’
и море каже: ’Није ни са мном!’
Суво злато за њу се не даје,
за цену њену сребро се не мери.
Не плаћа се ни златом офирским,
ни скупоценим ониксом и сафиром.
Нису јој равни ни злато ни кристал,
за ћуп сувог злата не трампи се она.
Корале и јаспис и не спомињите,
од бисера мудрост је вреднија.
Не мери се са њом ни топаз из Куша,
ни сувим се златом платити не може.
Па одакле онда долази мудрост?
Где је место разборитости?
Од очију свега живог је склоњена,
од небеских птица је скривена.
Трулеж мртвих и смрт нам казују:
’Ушима смо својим чули казивање о њој.’
Бог разуме пут до ње
и познаје њено место,
јер он види до крајева земље
и он гледа испод свих небеса.
Кад је ветру подарио снагу
и мерама премерио воде;
кад је киши одредбу давао
и муње олујама;
тада ју је погледао, објавио, поставио,
тада ју је проверио.
А људима је рекао:
’Ево, мудрост је у богобојазности
а разборитост у уклањању од зла!’“
Књига о Јову 29:1-25
Јовова последња одбрана
А Јов је наставио своје казивање овим речима:
„О, када би ми било као који месец раније,
као у данима када ме је Бог чувао;
када ми је светлила његова светиљка над главом мојом,
по његовом светлу кад сам мраком ишао;
баш какав сам био у својим једрим данима,
када сам у шатору своме с Богом близак био;
онда кад је Свемоћни са мном био
и деца моја око мене!
Тад сам ноге у маслу прао
и потоке уља цедио ми камен!
А када бих изашао на градска врата и на трг,
ставио бих столицу своју;
младићи би ме видели, па би се повукли,
а старци би устајали и стајали;
главари би причу прекидали,
своја уста руком затварали;
утихнуо би глас владара,
језик им се за непце лепио.
Блаженим ме звало ухо што ме је слушало,
хвалило ме око што ме је гледало;
јер сам избављао убогога што ко бедник вапи,
сиротога без помоћи.
Страдалников благослов био је на мени,
а срцу сам удовице доносио песму.
Праведност бих узимао, она ме је одевала;
правда ми је моја била ко одећа и ко турбан.
Слепоме сам очи био,
хромоме сам ноге био.
Отац сам био убогима,
незнанца сам на суду бранио.
Ломио сам вилице злотвору,
из уста му жртву отимао.
А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем,
умножићу дане попут песка.
Мој је корен досезао воду,
гране су моје преко ноћи росне;
Моја је слава у мени свежа,
у руци је мојој увек млад лук.’
Чекали су људи да ме чују,
ћутали би да чују мој савет.
После моје речи нису узвраћали,
по њима би мој говор капао.
Ко на кишу чекали би на ме,
уста своја отварали као да сам дажд пролећни.
Веровали не би кад бих им се насмејао
и ведрину мог лица нису потамнили.
Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео;
био сам као цар међу четама,
као онај што жалосне теши.
