Јовова последња одбрана
1А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2„О, када би ми било као који месец раније,
као у данима када ме је Бог чувао;
3када ми је светлила његова светиљка над главом мојом,
по његовом светлу кад сам мраком ишао;
4баш какав сам био у својим једрим данима,
када сам у шатору своме с Богом близак био;
5онда кад је Свемоћни са мном био
и деца моја око мене!
6Тад сам ноге у маслу прао
и потоке уља цедио ми камен!
7А када бих изашао на градска врата и на трг,
ставио бих столицу своју;
8младићи би ме видели, па би се повукли,
а старци би устајали и стајали;
9главари би причу прекидали,
своја уста руком затварали;
10утихнуо би глас владара,
језик им се за непце лепио.
11Блаженим ме звало ухо што ме је слушало,
хвалило ме око што ме је гледало;
12јер сам избављао убогога што ко бедник вапи,
сиротога без помоћи.
13Страдалников благослов био је на мени,
а срцу сам удовице доносио песму.
14Праведност бих узимао, она ме је одевала;
правда ми је моја била ко одећа и ко турбан.
15Слепоме сам очи био,
хромоме сам ноге био.
16Отац сам био убогима,
незнанца сам на суду бранио.
17Ломио сам вилице злотвору,
из уста му жртву отимао.
18А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем,
умножићу дане попут песка.
19Мој је корен досезао воду,
гране су моје преко ноћи росне;
20Моја је слава у мени свежа,
у руци је мојој увек млад лук.’
21Чекали су људи да ме чују,
ћутали би да чују мој савет.
22После моје речи нису узвраћали,
по њима би мој говор капао.
23Ко на кишу чекали би на ме,
уста своја отварали као да сам дажд пролећни.
24Веровали не би кад бих им се насмејао
и ведрину мог лица нису потамнили.
25Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео;
био сам као цар међу четама,
као онај што жалосне теши.
