Giovanni 12 – PEV & NSP

La Parola è Vita

Giovanni 12:1-50

«Non resterò con voi ancora per molto…»

1Sei giorni prima di Pasqua, Gesù arrivò a Betania, dove abitava Lazzaro, lʼuomo che aveva resuscitato. 2In onore di Gesù era stato preparato un banchetto. Marta serviva e Lazzaro sedeva a tavola vicino a Gesù. 3Allora Maria prese un vaso di costoso profumo allʼessenza di nardo e lo versò sui piedi di Gesù, asciugandoli poi coi suoi capelli. Il profumo si sparse per tutta la casa.

4Ma Giuda Iscariota, uno dei discepoli, quello che poi lo avrebbe tradito, disse: 5«Quel profumo valeva un patrimonio. Si sarebbe dovuto vendere per dare il denaro ai poveri!» 6Non che glʼimportasse dei poveri, ma, siccome era lui che teneva la cassa dei discepoli, spesso ne approfittava per uso personale!

7Gesù rispose: «Lasciala stare. Maria lʼha fatto come preparativo per la mia sepoltura. 8I poveri li potete sempre aiutare, mentre io non resterò con voi ancora per molto».

9Quando la gente seppe che Gesù era a Betania, accorse a frotte, non solo per lui, ma anche per vedere Lazzaro che Gesù aveva resuscitato. 10Allora i capi sacerdoti decisero di uccidere anche Lazzaro, 11perché, vedendolo, molti li abbandonavano e credevano a Gesù.

La folla acclama Gesù

12Il giorno dopo, corse voce per tutta la città che Gesù stava per arrivare a Gerusalemme. Unʼimmensa folla di pellegrini, venuti per la Pasqua, 13prese dei rami di palma e gli andò incontro, gridando: «Evviva il Salvatore! Benedetto colui che viene nel nome del Signore, il re dʼIsraele!»

14Gesù giunse cavalcando un asinello. Si avverava così la profezia che diceva: 15«Non aver paura, popolo di Gerusalemme! Ecco il tuo re che viene, cavalcando un puledro dʼasina».

16In quel momento i discepoli non capirono che così sʼavverava quella profezia, ma quando Gesù ritornò in cielo, sʼaccorsero che molte profezie delle Scritture si erano avverate proprio sotto i loro occhi!

17Intanto, tra la folla, quelli che avevano assistito alla resurrezione di Lazzaro, lo raccontavano in giro. 18Per questo tante persone andarono incontro a Gesù, perché avevano saputo di quel potente miracolo.

19Allora i Farisei dissero fra loro: «Non cʼè niente da fare. Guardate: tutto il mondo gli corre dietro!»

20Alcuni Greci, giunti a Gerusalemme per la Pasqua, 21andarono da Filippo, che era di Betsaida, e gli dissero: «Signore, vorremmo conoscere Gesù…» 22Filippo riferì la cosa ad Andrea, ed insieme andarono da Gesù.

23-24Gesù rispose: «È giunta lʼora in cui devo essere glorificato». Poi aggiunse: «Debbo cadere e morire, come un seme di grano, gettato nei solchi di un campo. Se non muoio, resterò solo, un singolo seme. La mia morte, invece, produrrà tanti nuovi semi e darà un ricco raccolto di vite nuove. 25Chi ama la propria vita, la perderà. Invece, chi è pronto a perdere la propria vita qui in terra, la salverà per lʼeternità.

26Se qualcuno vuole servirmi, mi segua, perché dove sono io ci saranno anche quelli che mi servono. E se mi seguono, il Padre li ricompenserà. 27Adesso la mia anima è turbata. Che dovrei dire: “Padre, salvami da ciò che mi aspetta!”? Ma se è proprio per questo che sono venuto! 28Padre, glorifica ed onora il tuo nome!»

Una voce dal cielo disse: «Lʼho glorificato e lo glorificherò ancora». 29Molte persone fra la folla udirono la voce ed alcuni di loro pensarono che fosse un tuono. Altri, invece, dicevano: «No, è stato un angelo che gli ha parlato!»

30Allora Gesù spiegò: «Quella voce non era per me, ma per voi. 31Per il mondo è giunto il tempo del giudizio, il tempo in cui Satana, principe di questo mondo, sta per essere cacciato. 32E quando sarò innalzato dalla terra, attirerò tutti a me». 33Parlava così per indicare di che morte doveva morire.

34«Morire?» replicò la folla. «Dalle Scritture avevamo capito che il Messia non sarebbe mai morto! Perché allora dici che morirà? Di quale Messia stai parlando?»

35E Gesù rispose: «La mia luce resterà con voi ancora per poco. Finché potete, camminate in questa luce, prima che vi sorprenda il buio. Allora sì che sarà troppo tardi per trovare la strada! 36Finché avete la luce (cioè me stesso), prestatele fede e diventerete così figli della verità!» Detto questo, Gesù si allontanò e si nascose alla loro vista.

37Nonostante tutti i miracoli che aveva fatto, la maggior parte della gente non voleva credere che Gesù fosse il Messia. 38Si avverava così la profezia del profeta Isaia: «Signore, chi crederà alle nostre parole? Chi accetterà come prova i potenti miracoli di Dio?» 39Non potevano credere perché, come aveva detto lo stesso profeta: 40«Dio ha accecato i loro occhi e indurito i loro cuori, perché non possano vedere, né capire, né rivolgersi a me, perché io li guarisca». 41Quando fece questa profezia, Isaia si riferiva a Gesù, perché aveva avuto una visione della sua gloria.

42Tuttavia, molti, anche fra i capi giudei, credettero che Gesù fosse il Messia, ma non lo dicevano a nessuno, per paura che i Farisei li cacciassero dalla Sinagoga. 43Infatti, tenevano più allʼapprovazione degli uomini, che a quella di Dio.

44-45Gesù gridò alla folla: «Chi vede me, vede Dio che mi ha mandato.

46Io sono la luce. Sono venuto in questo mondo perché chi crede in me non resti nelle tenebre. 47Chi mi ascolta e non mi ubbidisce, io non lo giudico, perché sono venuto per salvare il mondo, non per giudicarlo. 48Ma chi mi respinge e non accetta le mie parole, ha un giudice che lo aspetta: nel giorno del giudizio sarà giudicato secondo la verità che ho predicato. 49Non vi ho esposto le mie idee, ma vi ho riferito ciò che il Padre mi ha ordinato dʼinsegnare. 50Io so che i suoi insegnamenti portano alla vita eterna; perciò le cose che Dio mi ha ordinato di dire, io le dico tali e quali».

New Serbian Translation

Јован 12:1-50

Исусово помазање у Витанији

1Шест дана пре Пасхе, Исус је отишао у Витанију, место где је живео Лазар кога је Исус био подигао из мртвих. 2Тамо су му припремили вечеру. Марта је послуживала, а Лазар је био један од оних који су са Исусом били за столом. 3Затим је Марија узела око пола литра правог, скупоценог, мирисног уља од нарда, излила га на Исусове ноге и обрисала их својом косом. Мирис нардовог уља испунио је целу кућу.

4Један од Исусових ученика, Јуда Искариот, који је требало да га изда, рече: 5„Зашто се то мирисно уље није продало за три стотине сребрњака и дало се сиромасима?“ 6Ово није рекао зато што је бринуо за сиромахе, него зато што је био лопов. Он је носио врећу са заједничким новцем и користио га за себе.

7Тада Исус рече: „Остави је! Нека учини то за дан мог погреба. 8Јер сиромахе ћете увек имати са собом, а мене нећете имати увек.“

9Јевреји су сазнали да је Исус тамо, па су у великом броју дошли, не само због Исуса, него и да виде Лазара, кога је Исус био подигао из мртвих. 10Тада су водећи свештеници наумили да убију и Лазара, 11јер су их због њега многи Јевреји одбацивали и веровали у Исуса.

Свечани улазак у Јерусалим

12Следећег дана је много народа дошло на празник, јер су чули да Исус долази у Јерусалим. 13Узели су гране од палми и изашли му у сусрет, кличући:

„Осана! Благословен онај

који долази у име Господње!

Нека је благословен Цар израиљски!“

14Исус је нашао једно магаре и узјахао га, као што је у Светом писму написано:

15„Не бој се, ћерко сионска!

Ево, долази ти Цар твој

јашући на магарету.“

16Исусови ученици нису тада разумели ово, али када се Исус узнео у славу, сетили су се да је у Светом писму написано о њему управо оно што су том приликом учинили за њега.

17Народ који је био с Исусом када је позвао Лазара из гроба и подигао га из мртвих, преносио је ову вест. 18Зато му је толики народ изашао у сусрет. Прочуло се, наиме, да је Исус учинио тај знак. 19А фарисеји су говорили један другом: „Видите да ништа не вреди! Ево, сав свет је отишао за њим!“

20Били су ту и неки Грци који су дошли у Јерусалим да се на празник поклоне Богу. 21Они су пришли Филипу из Витсаиде у Галилеји и замолили га: „Господине, желимо да видимо Исуса.“ 22Филип је отишао и рекао то Андрији. Онда су заједно отишли к Исусу и рекли му то.

23Исус им одговори. „Дошао је час да се Син Човечији прослави. 24Заиста, заиста вам кажем: ако пшенично зрно не падне у земљу и не умре, оно не може донети род, него остаје са̂мо. А ако умре, онда доноси много рода. 25Ко год воли свој живот, изгубиће га. А ко мрзи свој живот на овом свету, сачуваће га за вечни живот. 26Ко хоће да ми служи, нека ме следи. Где сам ја, тамо ће бити и мој слуга. Ко хоће да ми служи, имаће част код мога Оца.

Исус говори о својој смрти

27Сада ми је душа узнемирена. Шта да кажем? Да кажем: ’Оче, избави ме од часа страдања’? Па због тог часа сам и дошао! 28Оче, прослави своје име!“

Тада се зачује глас са неба: „Прославио сам и опет ћу прославити!“ 29Народ који је ту стајао, када је то чуо, рече: „Загрмело је нешто!“ Други рекоше: „То му је анђео говорио!“

30Исус рече: „Овај глас се није чуо због мене, него због вас. 31Сада је време да се суди овом свету. Сада ће владар овог света бити збачен. 32А кад ја будем подигнут са земље, све људе ћу привући к себи.“ 33Исус је, рекавши ово, показао каква га смрт чека.

34Тада му народ одговори: „Из Закона смо чули да ће Христос живети довека. Како ти, онда, кажеш да ће Син Човечији бити подигнут? Ко је тај Син Човечији?“

35Исус им одговори: „Још мало времена је светлост међу вама. Ходајте док имате светлости, да вас тама не обузме. Ко хода по тами, не зна куда иде. 36Верујте у светлост док је имате, да будете синови светлости.“ Рекавши ово, Исус је отишао и сакрио се од њих.

Неверовање народа

37Иако је Исус учинио толике знаке пред њима, они нису веровали у њега. 38Тако се испунило оно што је рекао пророк Исаија:

„Господе, ко је поверовао нашој поруци,

и мишица Господња коме се открила?“

39Због овог нису могли да верују, јер Исаија поново каже:

40„Бог им је очи ослепео

и срца им отврднуо;

да очима не виде

и да срцем не схвате,

да се не обрате

да их ја исцелим.“

41Исаија је ово рекао, јер је видео Исусову славу, те је говорио о њему.

42Чак су и многи свештеници веровали у њега, али нису смели да се јавно изјасне због фарисеја, да не би били искључени из синагоге. 43Наиме, више су волели људску славу него Божију славу.

44Исус повика: „Свако ко верује у мене, не верује само у мене, него и у онога који ме је послао. 45Ко мене види, види онога који ме је послао. 46Ја сам светлост која је дошла на свет, да свако ко верује у мене не остане у тами.

47Ко слуша моје речи, а не извршава их, томе не судим ја. Јер, ја нисам дошао да судим свету, него да се свет спасе мојим посредством. 48Ко мене одбацује и не прихвата моје речи, има једног за судију. То је реч коју сам говорио; она ће му судити у Последњи дан. 49Ја нисам говорио што је мени по вољи. Сам Отац ме је послао и заповедио ми шта да кажем и шта да говорим. 50А ово знам: у његовој заповести јесте вечни живот. Ја говорим само оно што ми је Отац рекао да говорим.“