1Nella città di Iconio, Paolo e Barnaba entrarono insieme nella sinagoga e predicarono con tale convinzione che molti, sia Giudei che pagani, credettero nel Signore Gesù.
2Ma gli altri Giudei, quelli che non avevano voluto credere, convinsero dei pagani a mettersi contro Paolo e Barnaba, facendo ogni tipo di maldicenza sul loro conto. 3Tuttavia, Paolo e Barnaba si fermarono in quella città per molto tempo e, senza paura, predicavano il Vangelo. Il Signore provò che il loro messaggio era divino dando loro il potere di compiere grandi miracoli.
4Ma la popolazione della città era divisa: alcuni stavano dalla parte dei capi giudei, altri invece da quella degli apostoli.
Guarigione dello storpio
5-6Quando, però, Paolo e Barnaba vennero a sapere che i pagani e i Giudei, coi loro capi, avevano intenzione di malmenarli e prenderli a sassate, scapparono nelle città della Licaonia, a Listra, poi a Derbe e nei dintorni; 7ed anche là predicarono il Vangelo.
8Mentre si trovarono a Listra, si imbatterono in un uomo paralizzato alle gambe dalla nascita, che stava sempre seduto e non aveva mai camminato in vita sua. 9Questʼuomo stava ad ascoltare Paolo che predicava. Paolo lo fissò negli occhi e sʼaccorse che aveva fede sufficiente per essere guarito. 10Allora esclamò ad alta voce: «Àlzati!» Lʼuomo balzò in piedi e cominciò a camminare!
11Quando i presenti videro ciò che Paolo aveva fatto, cominciarono a gridare nel loro dialetto: «Questi sono dèi, che hanno preso sembianze umane e sono scesi tra noi!» 12E dicevano che Barnaba doveva essere Giove, e Paolo, siccome era sempre il primo a parlare, Mercurio. 13Allora il sacerdote del tempio di Giove, che si trovava allʼentrata della città, portò delle ghirlande di fiori e, insieme alla folla, si preparò a sacrificare dei tori in loro onore, davanti alle porte della città.
14Quando Paolo e Barnaba sʼaccorsero di ciò che stava accadendo, dalla disperazione si stracciarono i vestiti e, correndo fra la gente, cominciarono a gridare: 15«Uomini! Che state facendo? Noi siamo esseri umani, né più e né meno come voi! Siamo venuti per portarvi il Vangelo. Smettetela di adorare queste cose senza valore e pregate, invece, il Dio vivente, che ha fatto il cielo, la terra e il mare e tutto ciò che esiste. 16Nei tempi passati, Dio ha lasciato che ogni popolo seguisse la propria strada, 17anche se non ha mai smesso di farsi conoscere, facendovi del bene. Infatti vi ha mandato pioggia dal cielo e dei buoni raccolti, così avete avuto serenità e cibo in abbondanza!»
18Nonostante le parole convincenti, Paolo e Barnaba riuscirono a malapena ad impedire che la popolazione offrisse loro un sacrificio!
19Eppure, soltanto pochi giorni dopo, alcuni Giudei di Antiochia e di Iconio tanto fecero, che convinsero quella stessa gente a lapidare Paolo, che fu poi trascinato fuori dalla città, apparentemente morto. 20Ma, quando i discepoli gli si strinsero attorno, Paolo si rialzò e rientrò in città.
Il giorno dopo, Paolo partì con Barnaba per Derbe. 21Dopo aver predicato la Buona Notizia in quella città e aver fatto molti discepoli, tornarono di nuovo a Listra, Iconio ed Antiochia: 22dappertutto infondevano coraggio ai credenti e li esortavano a perseverare nella fede, ricordando loro che si entra nel Regno di Dio attraverso molte tribolazioni. 23Poi Paolo e Barnaba fecero eleggere degli anziani per ogni chiesa, e dopo aver pregato e digiunato, li raccomandarono alla protezione del Signore, in cui avevano creduto.
24Quindi, attraverso la Pisidia, tornarono in Panfilia. 25Predicarono di nuovo a Perge, e proseguirono per Attalia.
26Infine, tornarono per mare ad Antiochia, da dove erano partiti, dopo essere stati raccomandati a Dio, per il lavoro che avevano appena finito.
27Appena arrivati, riunirono i credenti e raccontarono del loro viaggio e come Dio avesse dato anche ai pagani la possibilità di credere. 28E restarono con i credenti di Antiochia per un bel poʼ di tempo.
У Икониуму
1У Икониуму су ушли у јудејску синагогу и проповедали, тако да је поверовало мноштво Јудеја и Грка. 2Међутим, Јевреји који нису поверовали, побунили су незнабошце и окренули њихово расположење против браће. 3Ипак, Павле и Варнава су остали тамо још дуго времена и одважно проповедали за Господа, који је потврђивао поруку о својој милости омогућавајући да се преко њих догађају знаци и чуда. 4Градско становништво се поделило: једни су стали уз Јевреје, а други уз апостоле. 5Међутим, незнабошци и Јевреји са својим вођама су се уротили против њих да их злоставе и каменују. 6Кад су Павле и Варнава дознали за то, побегли су у ликаонске градове Листру и Дерву, и у њихову околину, 7где су наставили да проповедају Радосну вест.
У Листри
8У Листри су наишли на неког човека који није могао да хода. Он никада није ходао, зато што је од рођења био хром. 9Овај је слушао док је Павле проповедао. Павле га је пажљиво погледао, и пошто је видео да има веру да буде исцељен, 10рекао му је снажним гласом: „Усправи се на своје ноге!“ Човек је сместа скочио и почео да хода.
11Када је мноштво видело шта је Павле учинио, повикали су на ликаонском језику: „Богови у људском обличју су сишли к нама!“ 12Варнаву су називали Зевсом, а Павла Хермесом због тога што је водио главну реч. 13Тада је свештеник Зевсов, чији се храм налазио у предграђу, дотерао јунце и донео венце пред врата; хтео је да им заједно са народом принесе жртву.
14Када су то апостоли Павле и Варнава дочули, раздерали су своју одећу, па су улетели међу народ вичући: 15„Људи, шта то радите?! Ми смо обични људи као и ви! Ми вам објављујемо Радосну вест, да се од ових безвредних ствари окренете живоме Богу, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима. 16Бог је у протеклим временима пустио народе да следе своје путеве. 17Ипак, није пропустио да пружи доказ о себи: исказује доброчинства, даје вам кишу са неба и родне године, сити вас храном и пуни вам срца весељем.“ 18Говорећи ово једва су одвратили народ да им не принесе жртву.
19Тада су дошли неки Јевреји из Антиохије и Икониума и наговорили народ, те су каменовали Павла. Онда су га одвукли изван града мислећи да је мртав. 20Али када су се ученици окупили око њега, он је устао и вратио се у град. Сутрадан је са Варнавом отпутовао за Дерву.
Повратак у Антиохију (сиријску)
21Пошто су навестили Радосну вест у том граду и задобили много ученика, вратили су се у Листру, Икониум и Антиохију. 22Тамо су утврђивали ученике и храбрили их да буду постојани у вери. Говорили су: „У Царство Божије морамо ући кроз многе невоље.“ 23У свакој цркви су им поставили старешине, па их уз пост и молитву препустили Господу у кога су поверовали. 24Затим су прошли кроз Писидију и дошли у Памфилију. 25У Перги су објавили реч, па су се спустили у Аталију. 26Одатле су отпловили за сиријску Антиохију, одакле су били препоручени Божијој милости за службу коју су обавили. 27Када су стигли, окупили су цркву и известили их о ономе што је Бог учинио преко њих, и како је незнабошцима отворио врата вере. 28Тамо су провели дуже време са ученицима.
