A praga das rãs
1O Senhor disse outra vez a Moisés: “Vai ter com o Faraó e diz-lhe: O Senhor diz-te que deixes ir o seu povo para que o adore. 2Se recusares mandará montes de rãs por toda a terra duma extremidade à outra. 3O rio Nilo ficará tão cheio delas, que até virão às vossas habitações, penetrarão nos quartos e achá-las-ão nas camas. Cada casa no Egito estará repleta de rãs, que virão poluir os fornos e as massadeiras. 4Tu e o teu povo ficarão mergulhados em rãs.”
5E continuou o Senhor: “Diz a Aarão que aponte a vara para os ribeiros, as torrentes e poços do Egito de forma a que haja rãs em todos os recantos da terra.” 6Aarão assim fez e as rãs cobriram literalmente todo o país. 7Mas os magos conseguiram fazer de novo o mesmo. Com os seus bruxedos fizeram aparecer rãs. 8O Faraó convocou à pressa Moisés e Aarão e rogou-lhes: “Peçam ao Senhor que tire todas estas rãs daqui e deixarei o povo ir e sacrificar-lhe.”
9“Pois sim! Diz-me só quando queres que peça ao Senhor”, concordou Moisés, “e eu orarei para que as rãs morram por toda a parte, na altura que tu indicares, exceto as do rio.” 10E respondeu: “Façam isso amanhã!” Moisés replicou-lhe: “Está bem, seja assim! Ficarás a saber que não há ninguém semelhante ao Senhor, nosso Deus! 11As rãs afastar-se-ão de ti, do teu palácio, dos teus servidores e do teu povo. Ficarão somente no rio.”
12Moisés e Aarão saíram da presença do Faraó e Moisés intercedeu junto do Senhor quanto às rãs. 13E o Senhor fez conforme Moisés tinha dito. A terra ficou coberta, agora de rãs mortas, nos campos e nas casas. 14As pessoas varreram-nas e juntaram-nas em montes, e a terra tinha um cheiro pestilento. 15Mas quando o Faraó viu que as rãs tinham acabado, endureceu de novo o coração e recusou deixar ir o povo, como o Senhor dissera.
A praga dos piolhos
16Então o Senhor disse a Moisés: “Diz a Aarão que bata no pó da terra com a sua vara e o pó se tornará em piolhos em todo o Egito.” 17Eles assim fizeram e toda a nação ficou de repente infestada de piolhos. As pessoas e os animais estavam cheios deles. 18Os magos tentaram fazer o mesmo com as suas artes e encantamentos, mas falharam.
19“Isto tem o dedo de Deus!”, exclamaram para o Faraó. Mas este continuou endurecido e teimoso sem querer ceder, de forma nenhuma, tal como o Senhor tinha dito que haveria de acontecer.
A praga das moscas
20Falou o Senhor de novo a Moisés: “Levanta-te de manhã cedo, vai ao encontro do Faraó, quando vier banhar-se ao rio, e diz-lhe: O Senhor manda que deixes ir o seu povo, para que lhe preste culto. 21Se recusares, enviará enxames de moscas por todo o Egito. As casas ficarão cheias e o chão coberto de moscas. 22Na terra de Gosen, onde vivem os israelitas, será muito diferente, não haverá lá moscas. Assim saberás que é o Senhor de toda a Terra, 23porque fará distinção entre o teu povo e o seu. Isto tudo sucederá amanhã.”
24O Senhor fez como tinha dito e terríveis enxames de moscas entraram por toda a parte, desde o palácio do Faraó a cada uma das casas do Egito.
25O Faraó chamou apressadamente Moisés e Aarão: “Está bem, façam esse sacrifício ao vosso Deus, mas que seja aqui nesta terra. Não vão lá para o deserto.” 26Moisés replicou: “Não pode ser assim. Os nossos sacrifícios, que oferecemos ao Senhor nosso Deus, causam horror aos egípcios. Se os fizermos aqui, diante deles, matam-nos. 27Tem de ser a três dias de caminho, no deserto, que devemos prestar culto ao Senhor, nosso Deus, tal como nos ordenou.”
28“Pois sim, vão!”, replicou Faraó, “mas não vão longe. E agora, roguem depressa ao Senhor, vosso Deus, em meu favor.”
29“Está bem, pedirei que os enxames de moscas desapareçam. No entanto, aviso-te de que não deves mais enganar-nos, prometendo deixar ir o povo e depois voltando com a palavra atrás.”
30Moisés deixou o Faraó e orou ao Senhor que os libertasse das moscas. 31O Senhor respondeu à oração de Moisés e fez desaparecer as moscas, de tal forma que nem uma depois havia. 32Mas o Faraó tornou a endurecer-se e não deixou sair o povo.
Друга пошаст: жабе
1Господ рече Мојсију: „Иди к фараону и реци му: ’Говори Господ: „Пусти мој народ да ми служи. 2Али ако одбијеш да их пустиш, чувај се: ја ћу сву земљу казнити жабама. 3Нил ће врвети жабама. Оне ће се увући у твој двор, у твоју спаваћу собу, у твоју постељу, у домове твојих дворана и твог народа, у твоје пећнице и наћве. 4Жабе ће скакати по теби, твоме народу и по свим твојим дворанима.“’“
5Господ настави да говори Мојсију: „Реци Арону: ’Испружи своју руку са својим штапом над реке, прокопе и језера, и учини да жабе изађу и навале на египатску земљу.’“
6Арон испружи своју руку над египатске воде и жабе изађоше и прекрише египатску земљу. 7Али и гатари су то исто учинили својим чарањем; и они су учинили да жабе изађу и навале на египатску земљу.
8Тада фараон позове Мојсија и Арона и рече им: „Молите се Господу да одстрани жабе од мене и мога народа, па ћу пустити народ да принесе жртву Господу.“
9Мојсије одговори фараону: „Ти имаш част да ми кажеш кад хоћеш да се молим за тебе, за твоје дворане и за твој народ, да се жабе повуку од тебе, и твојих кућа, и да остану у Нилу.“
10„Сутра“ – одговори фараон.
Мојсије рече: „Нека буде како си рекао, да знаш да нико није као Господ, наш Бог. 11Жабе ће се повући од тебе, твојих домова, од твојих дворана и од твога народа; остаће само у Нилу.“
12Кад су Мојсије и Арон отишли од фараона, Мојсије завапи к Господу због жаба, које је довео на фараона. 13Господ је учинио како је Мојсије рекао: жабе су угинуле по кућама, двориштима и пољима. 14На гомиле су их скупљали, па се земља усмрдела од њих. 15Но, када је фараон видео да је настало олакшање, отврднуо је срце, те их није послушао, баш како је Господ рекао.
Трећа пошаст: комарци
16Господ рече Мојсију: „Реци Арону: ’Замахни својим штапом и удари по прашини на тлу, и она ће се претворити у комарце по целом Египту.’“ 17Тако су и учинили. Арон испружи своју руку и удари њиме по прашини на тлу. Комарци се стуште на људе и на стоку. Сва прашина на тлу се претворила у комарце по целом Египту. 18Гатари су такође покушали да створе комарце својим чарањем, али нису могли.
Тако су се комарци стуштили на људе и на стоку. 19Тада гатари рекоше фараону: „То је прст Божији!“ Али фараоново срце је и даље било тврдо, и није их послушао, баш како је Господ рекао.
Четврта пошаст: обади
20Господ рече Мојсију: „Устани у рано јутро и ступи пред фараона кад долази к води, па му реци: ’Ово говори Господ: пусти мој народ да ми служи. 21Јер ако не пустиш мој народ, чувај се: пустићу обаде на тебе, на твоје дворане, на твој народ, и на твоје куће. Египатске куће ће се напунити обадима. Чак ће и тло на коме стоје врвети од њих.
22Ипак, у тај дан ћу изузети госенски крај, где мој народ живи; тамо неће бити обада. Тако ћеш знати да сам ја, Господ, у овој земљи. 23Тако ћу направити разлику између твог и мог народа. Овај знак ће се показати сутра.’“
24Господ тако и учини. Ројеви обада навале у фараонов двор и у куће његових дворана. Сва је египатска земља настрадала од обада.
25Фараон позва Мојсија и Арона и рече им: „Идите и принесите жртву своме Богу, али ту, у земљи.“
26Мојсије му одговори: „Било би непримерено учинити тако нешто. Жртве које приносимо Господу, нашем Богу, Египћанима су одвратне. Ако, дакле, на њихове очи принесемо жртве које су Египћанима одвратне, неће ли нас каменовати? 27Зато морамо да одемо три дана хода у пустињу да принесемо жртве Господу, нашем Богу, како нам је заповедио.“
28„Пустићу вас да одете у пустињу и принесете жртве Господу, своме Богу – рече фараон – под условом да не идете предалеко. Помолите се и за мене.“
29Мојсије рече: „Ево, чим одем од тебе, ја ћу се помолити Господу, и сутра ће се обади удаљити од фараона, од његових дворана, и од његовог народа. Само да нас фараон опет не превари, те не пусти народ да принесе жртве Господу.“
30Кад је Мојсије отишао од фараона, помолио се Господу. 31Господ је учинио што је Мојсије тражио; обади су се удаљили од фараона, од његових дворана и од његовог народа. Ни један једини није остао. 32Али фараон је и овај пут отврднуо срце, па није пустио народ.
