Recorrido por Macedonia y Grecia
1Cuando cesó el alboroto, Pablo mandó llamar a los discípulos y después de animarlos, se despidió y salió rumbo a Macedonia. 2Recorrió aquellas regiones, dando palabras de aliento a los creyentes en muchas ocasiones, y por fin llegó a Grecia, 3donde se quedó tres meses. Como los judíos tramaban un atentado contra él cuando estaba a punto de embarcarse para Siria, decidió regresar por Macedonia. 4Lo acompañaron Sópater, hijo de Pirro, de Berea; Aristarco y Segundo, de Tesalónica; Gayo, de Derbe; Timoteo; y por último, Tíquico y Trófimo, de la provincia de Asia. 5Estos se adelantaron y nos esperaron en Troas. 6Pero nosotros zarpamos de Filipos después de la fiesta de los Panes sin levadura, y a los cinco días nos reunimos con los otros en Troas, donde pasamos siete días.
Visita de Pablo a Troas
7El primer día de la semana nos reunimos para partir el pan. Como iba a salir al día siguiente, Pablo estuvo hablando a los creyentes y prolongó su discurso hasta la medianoche. 8En el cuarto del piso superior donde estábamos reunidos había muchas lámparas. 9Un joven llamado Eutico, que estaba sentado en una ventana, comenzó a dormirse mientras Pablo alargaba su discurso. Cuando se quedó profundamente dormido, se cayó desde el tercer piso y lo recogieron muerto. 10Pablo bajó, se echó sobre el joven y lo abrazó. «¡No se alarmen! —dijo—. ¡Está vivo!». 11Luego volvió a subir, partió el pan y comió. Siguió hablando hasta el amanecer y entonces se fue. 12Al joven se lo llevaron vivo a su casa, para gran consuelo de todos.
Pablo se despide de los líderes religiosos de Éfeso
13Nosotros, por nuestra parte, nos embarcamos anticipadamente y zarpamos para Asón, donde íbamos a recoger a Pablo. Así se había planeado, ya que él iba a hacer esa parte del viaje por tierra. 14Cuando se encontró con nosotros en Asón, lo tomamos a bordo y fuimos a Mitilene. 15Desde allí zarpamos al día siguiente y llegamos frente a Quío. Al otro día cruzamos en dirección a Samos y un día después llegamos a Mileto. 16Pablo había decidido pasar de largo a Éfeso para no demorarse en la provincia de Asia, porque tenía prisa por llegar a Jerusalén para el día de Pentecostés, si fuera posible.
17Desde Mileto, Pablo mandó llamar a los líderes religiosos de la iglesia de Éfeso. 18Cuando llegaron, les dijo: «Ustedes saben cómo me porté todo el tiempo que estuve con ustedes, desde el primer día que vine a la provincia de Asia. 19He servido al Señor con toda humildad y con lágrimas, a pesar de haber sido sometido a duras pruebas por las maquinaciones de los judíos. 20Ustedes saben que no he vacilado en predicar todo lo que les fuera de provecho, sino que les he enseñado públicamente y en las casas. 21A los judíos y a los que no son judíos les he instado a arrepentirse ante Dios y a creer en nuestro Señor Jesús.
22»Y ahora tengan en cuenta que voy a Jerusalén obligado20:22 obligado. Lit. atado. por el Espíritu, sin saber lo que allí me espera. 23Lo único que sé es que en todas las ciudades el Espíritu Santo me asegura que me esperan prisiones y sufrimientos. 24Sin embargo, considero que mi vida carece de valor para mí mismo, con tal de que termine mi carrera y lleve a cabo el servicio que me ha encomendado el Señor Jesús, que es el de dar testimonio del evangelio de la gracia de Dios.
25»Escuchen, yo sé que ninguno de ustedes, entre quienes he andado predicando el reino de Dios, volverá a verme. 26Por tanto, hoy declaro que soy inocente de la sangre de todos, 27porque sin vacilar les he proclamado todo el propósito de Dios. 28Tengan cuidado de sí mismos y de todo el rebaño sobre el cual el Espíritu Santo los ha puesto como obispos para pastorear la iglesia de Dios,20:28 de Dios. Var. del Señor. que él adquirió con su propia sangre. 29Sé que después de mi partida entrarán en medio de ustedes lobos feroces que procurarán acabar con el rebaño. 30Aun de entre ustedes mismos se levantarán algunos que enseñarán falsedades para arrastrar a los discípulos que los sigan. 31Así que estén alerta. Recuerden que día y noche, durante tres años, no he dejado de amonestar con lágrimas a cada uno en particular.
32»Ahora los encomiendo a Dios y al mensaje de su gracia, mensaje que tiene poder para edificarlos y darles herencia entre todos los santificados. 33No he codiciado ni la plata ni el oro ni la ropa de nadie. 34Ustedes mismos saben bien que estas manos se han ocupado de mis propias necesidades y de las de mis compañeros. 35Con mi ejemplo les he mostrado que es preciso trabajar duro para ayudar a los necesitados, recordando las palabras del Señor Jesús: “Hay más dicha en dar que en recibir”».
36Después de decir esto, Pablo se puso de rodillas con todos ellos y oró. 37Todos lloraban inconsolablemente mientras lo abrazaban y lo besaban. 38Lo que más los entristecía era su declaración de que ellos no volverían a verlo. Luego lo acompañaron hasta el barco.
Павле у Грчкој
1Када се буна стишала, Павле је послао по ученике и охрабрио их. Затим се поздравио са њима и отпутовао у Македонију. 2Пролазећи тим крајевима, охрабривао је ученике многим речима. Тако је стигао у Грчку, 3где је остао три месеца. Али, баш кад је требало да отплови у Сирију, дознао је да су Јевреји сковали заверу против њега. Зато је одлучио да се врати преко Македоније. 4Придружили су му се: Пиров син Сопатер из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве, Тимотеј, те Тихик и Трофим из Мале Азије. 5Они су отишли пре нас и сачекали нас у Троади. 6После празника Бесквасних хлебова, отпловили смо из Филипа и за пет дана стигли у Троаду, где смо остали недељу дана.
Евтих оживљен
7У недељу смо се окупили на причест. Павле је поучавао народ, али како је намеравао да отпутује следећег дана, наставио је да проповеда све до поноћи. 8У горњој соби, у којој смо се сабрали, било је много светиљки. 9Како се Павлово научавање одужило, један младић по имену Евтих, који је седео на прозору, утону у дубок сан, те савладан сном, паде с трећег спрата. Када су га подигли, био је мртав. 10Павле је сишао, наднео се над њим, загрлио га и рекао: „Не узнемиравајте се, још је жив!“ 11Затим се вратио горе, разломио хлеб и јео, па им је још дуго говорио – све до зоре. Након тога је отишао. 12А младића су довели кући живог, те су се веома утешили.
Павле у Милиту
13Ми смо се, пак, раније укрцали на брод и отпловили за Ас. Оданде је требало да поведемо Павла. Он је, наиме, тако одредио, намеравајући да сам путује копном. 14Када се састао са нама у Асу, укрцали смо га у лађу и отишли у Митилину. 15Сутрадан смо отпловили оданде и дошли надомак Хиоса. Прекосутра смо пристали у Самосу, а следећег дана смо стигли у Милит. 16Павле је одлучио да заобиђе Ефес да се не би задржавао у Малој Азији; журио се да, ако је могуће, на празник Педесетнице буде у Јерусалиму.
Опроштај с ефеским старешинама
17Из Милита је послао људе у Ефес и позвао црквене старешине. 18Када су дошли к њему, Павле им је рекао: „Ви знате како сам се све време владао међу вама од првог дана када сам ступио у Малу Азију. 19Служио сам Господу са свом понизношћу, уз сузе и невоље које су ме задесиле због јудејских заседа. 20Нисам пропустио ништа корисно да вам навестим и да вас поучим, како јавно, тако и по кућама. 21Уверавао сам и Јевреје и Грке да се морају окренути Богу у покајању и веровати у нашег Господа Исуса.
22А сад, ево, по налогу Духа, идем у Јерусалим и не знам шта ме чека тамо. 23Једино што ми Дух Свети потврђује у сваком граду је да ме чекају окови и невоље. 24До свог живота ми нимало није стало, већ само до тога да истрчим трку и довршим службу коју сам добио од Господа Исуса – да објавим Радосну вест о Божијој милости.
25Сада знам да ме нико од вас међу којима сам био, док сам путовао и проповедао о Царству Божијем, више неће видети. 26Зато вам јамчим на данашњи дан да нисам крив ни за чију пропаст, 27јер нисам пропустио да вам објавим сав наум Божији. 28Пазите на себе и на стадо над којим вас је Дух Свети поставио као надгледнике, да напасате цркву Божију, коју је он стекао својом крвљу. 29Знам, наиме, да ће после мог одласка доћи међу вас крволочни вуци који неће штедети стада. 30Чак ће се и међу вама самима појавити они који ће извртати учење како би одвукли ученике за собом. 31Зато будите на опрезу! Сећајте се да три године, дан и ноћ, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас.
32А сада вас поверавам Богу и његовој милостивој речи која вас може изградити и дати вам наследство међу свима који су посвећени. 33Ничије сребро, злато или одећу нисам пожелео. 34И сами знате да сам се сопственим рукама постарао за своје личне потребе, као и за потребе својих сарадника. 35У свему сам вам дао пример: да се тако треба трудити и старати се за немоћне, сећајући се речи Господа Исуса: ’Блаженије је давати, него примати.’“
36Кад је изрекао ово, клекнуо је, па се помолио са свима њима. 37Тада су сви гласно заплакали, пали у загрљај Павлу и изљубили га. 38Највише их је ожалостило кад је рекао да га више неће видети. Затим су га испратили на лађу.
