Nueva Versión Internacional

2 Samuel 1:1-27

Noticia de la muerte de Saúl

1:4-121S 31:1-13; 1Cr 10:1-12

1Después de la muerte de Saúl, David se detuvo dos días en Siclag, luego de haber derrotado a los amalecitas. 2Al tercer día, llegó a Siclag un hombre que venía del campamento de Saúl. En señal de duelo se presentó ante David con la ropa rasgada y la cabeza cubierta de ceniza, y se postró rostro en tierra.

3—¿De dónde vienes? —le preguntó David.

—Vengo huyendo del campamento israelita —respondió.

4—Pero ¿qué ha pasado? —exclamó David—. ¡Cuéntamelo todo!

—Pues resulta que nuestro ejército ha huido de la batalla, y muchos han caído muertos —contestó el mensajero—. Entre los caídos en combate se cuentan Saúl y su hijo Jonatán.

5—¿Y cómo sabes tú que Saúl y su hijo Jonatán han muerto? —le preguntó David al criado que le había traído la noticia.

6—Por casualidad me encontraba yo en el monte Guilboa. De pronto, vi a Saúl apoyado en su lanza y asediado por los carros y la caballería —respondió el criado—. 7Saúl se volvió y, al verme, me llamó. Yo me puse a sus órdenes. 8Me preguntó quién era yo, y le respondí que era amalecita. 9Entonces me pidió que me acercara y me ordenó: “¡Mátame de una vez, pues estoy agonizando y no acabo de morir!” 10Yo me acerqué y lo maté, pues me di cuenta de que no iba a sobrevivir al desastre. Luego le quité la diadema de la cabeza y el brazalete que llevaba en el brazo, para traérselos a usted, mi señor.

11Al oírlo, David y los que estaban con él se rasgaron las vestiduras. 12Lloraron y ayunaron hasta el anochecer porque Saúl y su hijo Jonatán habían caído a filo de espada, y también por el ejército del Señor y por la nación de Israel.

13Entonces David le preguntó al joven que le había traído la noticia:

—¿De dónde eres?

—Soy un extranjero amalecita —respondió.

14—¿Y cómo te atreviste a alzar la mano para matar al ungido del Señor? —le reclamó David.

15Y en seguida llamó a uno de sus hombres y le ordenó:

—¡Anda, mátalo!

Aquel cumplió la orden y lo mató. 16David, por su parte, dijo:

—¡Que tu sangre caiga sobre tu cabeza! Tu boca misma te condena al admitir que mataste al ungido del Señor.

Lamento de David por Saúl y Jonatán

17David compuso este lamento en honor de Saúl y de su hijo Jonatán. 18Lo llamó el «Cántico del Arco» y ordenó que lo enseñaran a los habitantes de Judá. Así consta en el libro de Jaser:

19«¡Ay, Israel! Tus héroes yacen heridos1:19 ¡Ay, Israel! Tus héroes yacen heridos. Lit. La gloria de Israel ha perecido.

en las alturas de tus montes.

¡Cómo han caído los valientes!

20»No lo anuncien en Gat

ni lo pregonen en las calles de Ascalón,

para que no se alegren las filisteas

ni lo celebren esas paganas.1:20 esas paganas. Lit. hijas de incircuncisos.

21»¡Ay, montes de Guilboa,

que no caiga sobre ustedes lluvia ni rocío!

¡Que no crezca el trigo para las ofrendas!1:21 ¡Que no crezca el trigo para las ofrendas! Texto de difícil traducción.

Porque allí deshonraron el escudo de Saúl:

¡allí quedó manchado1:21 allí quedó manchado. Lit. sin ser ungido con aceite. el escudo de los valientes!

22¡Jamás volvía el arco de Jonatán

sin haberse saciado con la sangre de los heridos,

ni regresaba la espada de Saúl

sin haberse hartado con la grasa de sus oponentes!

23»¡Saúl! ¡Jonatán! ¡Nobles personas!

Fueron amados en la vida,

e inseparables en la muerte.

Más veloces eran que las águilas,

y más fuertes que los leones.

24»¡Ay, mujeres de Israel! Lloren por Saúl,

que las vestía con lujosa seda carmesí

y las adornaba con joyas de oro.

25»¡Cómo han caído los valientes en batalla!

Jonatán yace muerto en tus alturas.

26¡Cuánto sufro por ti, Jonatán,

pues te quería como a un hermano!

Más preciosa fue para mí tu amistad

que el amor de las mujeres.

27»¡Cómo han caído los valientes!

¡Las armas de guerra han perecido!»

New Serbian Translation

2. Књига Самуилова 1:1-27

Давиду јављају за Саулову погибију

1Након Саулове смрти, Давид се вратио пошто је поразио Амаличане. Давид је остао у Сиклагу два дана. 2А трећег дана дође неки човек из Сауловог табора. Одећа му је била подерана, а на глави му је била прашина. Кад је дошао к Давиду, бацио се пред његове ноге.

3Давид му рече: „Одакле си дошао?“

Овај му одговори: „Побегао сам из израиљског табора.“

4Давид га упита: „Шта се догодило? Реци ми!“

Човек одговори: „Народ је побегао из битке, и много је од народа погинуло. Погинуо је и Саул и његов син Јонатан.“

5Давид опет упита младића, који му је донео вест: „Како знаш да је мртав Саул и његов син Јонатан?“

6Младић, гласник, одговори: „Десило се да сам се нашао на гори Гелвуји, а тамо, Саул се наслонио на своје копље, а бојна кола и коњаници га притисли. 7Кад се осврнуо око себе, угледао ме је, па ме позвао. ’Ево ме!’ – одазвах се.

8Он ме упита: ’Ко си ти?’

’Ја сам Амаличанин’ – одговорио сам му.

9Он ми рече: ’Дођи, па стани овде и убиј ме, јер ме је обузела смртна мука, али је душа још у мени.’

10Стао сам над њим и убио га знајући да неће преживети након пада. Потом сам узео круну која му је била на глави, и наруквицу с његове руке, и донео их овде своме господару.“

11Тада је Давид зграбио своју одећу и раздерао је, а тако и сви људи с њим. 12Јадиковали су, нарицали и постили до вечери за Саулом и његовим сином Јонатаном, за народом Господњим и за домом Израиљевим, јер су пали од мача.

13Давид рече младићу који је донео вест: „Одакле си?“ Овај одговори: „Ја сам Амаличанин, син једног досељеног странца.“

14Давид га упита: „Како се ниси бојао да усмртиш помазаника Господњег?“

15Тада Давид позва једног од момака и рече му: „Дођи овамо и погуби га!“ Момак га удари и овај умре. 16Давид му рече: „Твоја крв на твоју главу, јер су твоја уста сведочила против тебе говорећи: ’Убио сам помазаника Господњег.’“

Давид жали за Саулом и Јонатаном

17Тада је Давид испевао тужбалицу за Саулом и његовим сином Јонатаном. 18Рекао је Јудејцима да науче „Песму о луку“, која је записана у Књизи Праведника.

19„Слава твоја, Израиљу, изгибе на твојим брдима!

Како падоше јунаци?

20Не причајте то у Гату,

не објављујте по улицама Аскалона,

да се ћерке филистејске не радују,

да ћерке необрезаних не ликују.

21О, горе гелвујске,

не падала роса на вас,

киша не натапала поља првина!

Јер штит јунака тамо је окаљан,

штит Саулов није уљем намазан,

22већ крвљу палих, и салом ратника.

Лук Јонатанов није устукнуо,

мач Саулов није се вратио празан.

23Саул и Јонатан, у животу вољени и мили,

ни у смрти нису се растали.

Од орлова беху хитрији,

од лавова беху снажнији.

24Ћерке израиљске, за Саулом наричите,

који вас је у гримиз и лан одевао,

и златним вам накитом хаљине китио.

25Како ли јунаци падоше усред боја!

Јонатан је посечен на твојим брдима.

26Душа ме боли због тебе, Јонатане, мој брате;

драг си мени био веома,

љубав ми твоја беше чудеснија од женске љубави.

27Како падоше јунаци!

Како пропаде оружје!“