1Certo dia, Jônatas, filho de Saul, disse ao seu jovem escudeiro: “Vamos ao destacamento filisteu, do outro lado”. Ele, porém, não contou isso a seu pai.
2Saul estava sentado debaixo de uma romãzeira na fronteira de Gibeá, em Migrom. Com ele estavam uns seiscentos soldados, 3entre os quais Aías, que levava o colete sacerdotal. Ele era filho de Aitube, irmão de Icabode, filho de Fineias e neto de Eli, o sacerdote do Senhor em Siló. Ninguém sabia que Jônatas havia saído.
4Em cada lado do desfiladeiro que Jônatas pretendia atravessar para chegar ao destacamento filisteu, havia um penhasco íngreme; um se chamava Bozez; o outro, Sené. 5Havia um penhasco ao norte, na direção de Micmás, e outro ao sul, na direção de Geba.
6E Jônatas disse a seu escudeiro: “Vamos ao destacamento daqueles incircuncisos. Talvez o Senhor aja em nosso favor, pois nada pode impedir o Senhor de salvar, seja com muitos seja com poucos”.
7Disse o seu escudeiro: “Faze tudo o que tiveres em mente; eu irei contigo”.
8Jônatas disse: “Venha, vamos atravessar na direção dos soldados e deixaremos que nos avistem. 9Se nos disserem: ‘Esperem aí até que cheguemos perto’, ficaremos onde estivermos e não avançaremos. 10Mas, se disserem: ‘Subam até aqui’, subiremos, pois este será um sinal para nós de que o Senhor os entregou em nossas mãos”.
11Então os dois se deixaram ver pelo destacamento dos filisteus, que disseram: “Vejam, os hebreus estão saindo dos buracos onde estavam escondidos”. 12E gritaram para Jônatas e seu escudeiro: “Subam até aqui e daremos uma lição em vocês”.
Diante disso, Jônatas disse a seu escudeiro: “Siga-me; o Senhor os entregou nas mãos de Israel”.
13Jônatas escalou o desfiladeiro, usando as mãos e os pés, e o escudeiro foi logo atrás. Jônatas os derrubava e seu escudeiro, logo atrás dele, os matava. 14Naquele primeiro ataque, Jônatas e seu escudeiro mataram cerca de vinte homens numa pequena área de terra14.14 Isto é, a terra arada por um jugo de bois num dia..
A Vitória de Israel sobre os Filisteus
15Então caiu terror sobre todo o exército, tanto sobre os que estavam no acampamento e no campo como sobre os que estavam nos destacamentos, e até mesmo nas tropas de ataque. O chão tremeu e houve um pânico terrível14.15 Ou um pânico de Deus.
16As sentinelas de Saul em Gibeá de Benjamim viram o exército filisteu se dispersando, correndo em todas as direções. 17Então Saul disse aos seus soldados: “Contem os soldados e vejam quem está faltando”. Quando o fizeram, viram que Jônatas e seu escudeiro não estavam presentes.
18Saul ordenou a Aías: “Traga a arca de Deus”. Naquele tempo ela estava com os israelitas.14.18 A Septuaginta diz “Traga o colete sacerdotal”. Naquele tempo ele usava o colete sacerdotal diante dos israelitas. 19Enquanto Saul falava com o sacerdote, o tumulto no acampamento filisteu ia crescendo cada vez mais. Então Saul disse ao sacerdote: “Não precisa trazer a arca”14.19 Hebraico: “Retire a sua mão”..
20Na mesma hora Saul e todos os soldados se reuniram e foram para a batalha. Encontraram os filisteus em total confusão, ferindo uns aos outros com suas espadas. 21Alguns hebreus que antes estavam do lado dos filisteus e que com eles tinham ido ao acampamento filisteu, passaram para o lado dos israelitas que estavam com Saul e Jônatas. 22Quando todos os israelitas que haviam se escondido nos montes de Efraim ouviram que os filisteus batiam em retirada, também entraram na batalha, perseguindo-os. 23Assim o Senhor concedeu vitória a Israel naquele dia, e a batalha se espalhou para além de Bete-Áven.
O Juramento Impensado de Saul
24Os homens de Israel estavam exaustos naquele dia, pois Saul lhes havia imposto um juramento, dizendo: “Maldito seja todo o que comer antes do anoitecer, antes que eu tenha me vingado de meus inimigos!” Por isso ninguém tinha comido nada.
25O exército inteiro entrou num bosque, onde havia mel no chão. 26Eles viram o mel escorrendo, contudo ninguém comeu, pois temiam o juramento. 27Jônatas, porém, não sabia do juramento que seu pai havia imposto ao exército, de modo que estendeu a ponta da vara que tinha na mão e a molhou no favo de mel. Quando comeu, seus olhos brilharam14.27 Ou suas forças se renovaram. 28Então um dos soldados lhe disse: “Seu pai impôs ao exército um juramento severo, dizendo: ‘Maldito seja todo o que comer hoje!’ Por isso os homens estão exaustos”.
29Jônatas disse: “Meu pai trouxe desgraça para nós. Veja como meus olhos brilham14.29 Ou como minhas forças se renovaram desde que provei um pouco deste mel. 30Como teria sido bem melhor se os homens tivessem comido hoje um pouco do que tomaram dos seus inimigos. A matança de filisteus não teria sido ainda maior?”
31Naquele dia, depois de derrotarem os filisteus, desde Micmás até Aijalom, os israelitas estavam completamente exaustos. 32Eles então se lançaram sobre os despojos e pegaram ovelhas, bois e bezerros; mataram-nos ali mesmo e comeram a carne com o sangue. 33E alguém disse a Saul: “Veja, os soldados estão pecando contra o Senhor, comendo carne com sangue”.
Ele disse: “Vocês foram infiéis. Rolem uma grande pedra até aqui. 34Saiam entre os soldados e digam-lhes: Cada um traga a mim seu boi ou sua ovelha, abatam-nos e comam a carne aqui. Não pequem contra o Senhor comendo carne com sangue”.
Assim, cada um levou seu boi naquela noite e ali o abateu. 35Então, Saul edificou um altar para o Senhor; foi a primeira vez que fez isso.
36Saul disse ainda: “Desçamos atrás dos filisteus à noite; vamos saqueá-los até o amanhecer e não deixemos vivo nem um só deles”.
Eles responderam: “Faze o que achares melhor”.
O sacerdote, porém, disse: “Consultemos aqui a Deus”.
37Então Saul perguntou a Deus: “Devo perseguir os filisteus? Tu os entregarás nas mãos de Israel?” Mas naquele dia Deus não lhe respondeu.
38Disse então Saul: “Venham cá, todos vocês que são líderes do exército, e descubramos que pecado foi cometido hoje. 39Juro pelo nome do Senhor, o libertador de Israel; mesmo que seja meu filho Jônatas, ele morrerá”. Mas ninguém disse uma só palavra.
40A seguir disse Saul a todos os israelitas: “Fiquem vocês de um lado; eu e meu filho Jônatas ficaremos do outro”.
E eles responderam: “Faze o que achares melhor”.
41E Saul orou ao Senhor, ao Deus de Israel: “Dá-me a resposta certa”14.41 A Septuaginta diz “Por que não respondeste a teu servo hoje? Se a falta está em mim ou no meu filho Jônatas, responde pelo Urim, mas, se os homens de Israel pecaram, responde pelo Tumim”.. A sorte caiu em Jônatas e Saul, e os soldados saíram livres. 42Saul disse: “Lancem sortes entre mim e meu filho Jônatas”. E Jônatas foi indicado.
43Então Saul disse a Jônatas: “Diga-me o que você fez”.
E Jônatas lhe contou: “Eu provei um pouco de mel com a ponta de minha vara. Estou pronto para morrer”.
44Saul disse: “Que Deus me castigue com todo rigor, caso você não morra, Jônatas!”
45Os soldados, porém, disseram a Saul: “Será que Jônatas, que trouxe esta grande libertação para Israel, deve morrer? Nunca! Juramos pelo nome do Senhor: Nem um só cabelo de sua cabeça cairá ao chão, pois o que ele fez hoje foi com o auxílio de Deus”. Então os homens resgataram Jônatas, e ele não foi morto.
46E Saul parou de perseguir os filisteus, e eles voltaram para a sua própria terra.
47Quando Saul assumiu o reinado sobre Israel, lutou contra os seus inimigos em redor: moabitas, amonitas, edomitas, os reis14.47 Os manuscritos do mar Morto e a Septuaginta dizem o rei. de Zobá e os filisteus. Para qualquer lado que fosse, infligia-lhes castigo14.47 A Septuaginta diz era vitorioso.. 48Lutou corajosamente e derrotou os amalequitas, libertando Israel das mãos daqueles que os saqueavam.
A Família de Saul
49Os filhos de Saul foram Jônatas, Isvi e Malquisua. O nome de sua filha mais velha era Merabe, e o da mais nova era Mical. 50Sua mulher chamava-se Ainoã e era filha de Aimaás. O nome do comandante do exército de Saul era Abner, filho de Ner, tio de Saul. 51Quis, pai de Saul, e Ner, pai de Abner, eram filhos de Abiel.
52Houve guerra acirrada contra os filisteus durante todo o reinado de Saul. Por isso, sempre que Saul conhecia um homem forte e corajoso, alistava-o no seu exército.
Јонатанов подвиг
1Једног дана, Саулов син Јонатан рече своме слузи, који је носио његово оружје: „Хајде да пређемо до филистејског војног табора на другој страни.“ Свога оца није обавестио о томе.
2Саул је боравио у околини Гаваје, испод наровог дрвета, код Мигрона. С њим је било око шест стотина људи. 3Ефод14,3 Ефод је био предмет који се користио за сазнавање Божије воље. На другим местима означава део свештеничке одеће. је у то време носио Ахија, син Ахитува, брата Ихавода, сина Финеса, сина Илија, свештеника Господњег у Силому. Народ није знао да је Јонатан отишао.
4А кланац, који је Јонатан гледао да пређе како би дошао до филистејског војног табора, налазио се између две стрме литице. Једна се звала Восес а друга Сене. 5Једна је литица стајала на северу, насупрот Михмаса, а друга, на југу, насупрот Гаваје.
6Јонатан рече своме слузи који му је носио оружје: „Хајде да пређемо ка војном табору оних необрезаних. Можда ће Господ учинити нешто за нас, јер ништа не спречава Господа да избави, било много људи или мало.“
7Његов штитоноша му одговори: „Чини што год ти је у срцу. Моје је срце једно с твојим.“
8Јонатан рече: „Ево, прећи ћемо к тим људима, па ћемо им се показати. 9Ако нам кажу: ’Стојте док не дођемо до вас’, остаћемо где јесмо, и нећемо се пењати к њима. 10А ако нам кажу: ’Успните се к нама’, онда ћемо се успети, јер их је Господ предао у наше руке. То ће нам бити знак.“
11Кад су се њих двојица показала филистејском војном табору, Филистејци рекоше: „Гле, Јевреји излазе из рупа у које су се посакривали!“ 12Људи из војног табора рекоше Јонатану и његовом штитоноши: „Попните се к нама да вас научимо чему.“
Јонатан рече своме штитоноши: „Пењи се за мном, јер их је Господ предао у Израиљеве руке!“
13Јонатан се пењао служећи се рукама и ногама, а његов штитоноша за њим. Филистејци су падали пред Јонатаном, а његов штитоноша их је убијао за њим. 14То је био први напад када су Јонатан и његов штитоноша побили двадесетак људи на пољу од око пола јутра.
Пораз Филистејаца
15Тада је страх обузео табор на пољу; страва је спопала сав народ у војном табору и чету пљачкаша. Земља се потресла, те је завладала пометња од Бога.
16Саулови осматрачи из Гаваје Венијаминове су видели да се војска распршила на све стране. 17Тада Саул рече народу с њим: „Постројте се и видите ко је отишао од нас.“ Кад су се постројили, није било Јонатана и његовог штитоноше.
18Саул рече Ахији: „Донеси Ковчег Господњи.“ Наиме, Ковчег Господњи је тог дана био с народом израиљским. 19Док је Саул разговарао са свештеником, метеж у филистејском табору бивао је све већи. Саул рече свештенику: „Повуци руку!“
20Саул и сав народ с њим кликнуше и ступише у бој. А тамо, Филистејци окренули мачеве једни на друге. Пометња је била веома велика. 21Па и они Јевреји који су раније били на страни Филистејаца, и који су отишли у њихов табор, окренули су се од њих и придружили се Израиљцима, који су били са Саулом и Јонатаном. 22Кад су сви они Израиљци што су се посакривали у Јефремовој гори чули да су се Филистејци дали у бег, нагрнули су за њима у бој.
23Тог је дана Господ избавио Израиља, а битка се раширила све до преко Вет-Авена.
Саулова неразумна заклетва
24Израиљци су били исцрпљени тог дана, јер је Саул заклео народ рекавши: „Проклет био човек који окуси хране до увече, док се не осветим својим непријатељима!“ Тако сав народ није окусио хране.
25Кад је народ дошао у шуму, било је пчелињег саћа на површини земље. 26Ступивши у шуму, народ је видео да мед тече, али нико није принео руку устима, јер се народ плашио заклетве. 27Јонатан није чуо кад је његов отац заклео народ, па је принео врх штапа који му је био у руци и замочио га у саће, а затим принео руку устима; очи су му се одмах засветлеле.
28Један човек му рече: „Твој је отац строго заклео народ рекавши: ’Нека је проклет човек који окуси хране данас.’ А народ је био изморен.“
29Јонатан му одговори: „Мој отац гура земљу у пропаст. Погледајте како су ми се очи засветлеле чим сам окусио мало овог меда. 30Да је народ слободно јео од плена који је затекао код својих непријатеља, не би ли пораз Филистејаца био још већи?“
31Тог су дана тукли Филистејце од Михмаса до Ајалона, па се народ веома изморио. 32Тада се народ бацио на плен. Нахватали су ситну стоку, говеда и телад, клали их на земљи, и јели их с крвљу. 33То су јавили Саулу: „Ено, народ греши против Господа једући месо с крвљу.“
Саул рече: „Изневерили сте се Господу. Доваљајте ми овамо велики камен.“ 34Затим је рекао: „Разиђите се међу народ и реците им: ’Нека ми свако доведе свога вола или овцу. Овде ћете их клати и јести. Немојте грешити против Господа једући крв.’“
Те ноћи му је свако од народа довео свога вола, па су тамо клали и јели.
35Тада је Саул саградио жртвеник Господу. То је био први жртвеник који је саградио Господу.
36Саул рече: „Сиђимо ноћас у потеру за Филистејцима, да их оробимо док не сване јутро. Нећемо поштедети ни једног од њих.“
Они му одговорише: „Ради што ти се чини добро.“
Свештеник му рече: „Приступимо Богу.“
37Саул је питао Бога: „Да се спустим у потеру за Филистејцима? Хоћеш ли их предати у руке Израиљу?“ Али онога дана му није одговорио.
38Тада Саул рече: „Приступите овамо сви народни главари! Дознајте и видите како је овај данашњи грех био почињен! 39Јер тако ми живога Господа, који избавља Израиља, ако се кривица нађе и на мом сину Јонатану, биће свакако погубљен!“ Али нико му из свега народа није одговорио.
40Саул рече целом Израиљу: „Ви станите на једну страну, а ја и мој син Јонатан стаћемо на другу страну.“
Народ одговори Саулу: „Ради што ти се чини добро.“
41Тада се Саул обратио Господу: „Боже Израиљев, покажи по правди!“ Жреб је пао на Јонатана и Саула, а народ је изашао невин.
42Саул рече: „Баците жреб између мене и мога сина Јонатана!“ Жреб паде на Јонатана.
43Саул рече Јонатану: „Реци ми шта си урадио.“
Јонатан му исприча: „Ја сам само окусио мало меда крајем штапа који ми је био у руци. Ево ме, спреман сам да умрем.“
44Саул рече: „Нека ми тако учини Господ, и још више, ако данас заиста не умреш, Јонатане!“
45Тада је народ рекао Саулу: „Зар да умре Јонатан који је учинио ово велико избављење у Израиљу? Далеко било! Тако жив био Господ, ниједна влас неће пасти с његове главе на земљу, јер он је данас учинио ово дело уз Божију помоћ!“ Тако је народ избавио Јонатана, те није погинуо.
46Саул је престао да гони Филистејце, а Филистејци су се вратили у своја места.
47Кад је Саул учврстио царевање над Израиљем, заратио је против свих својих непријатеља унаоколо: против Моава, против потомака Амонових, против Едома, против царева совских, и против Филистејаца. Где год би се окренуо, побеђивао би. 48Одликовао се јунаштвом; поразио је Амаличане, и избавио Израиља из руку оних који су га пљачкали.
Саулова породица
49Саулови синови су били: Јонатан, Јесвија, и Малхи-Сув, а његове две ћерке звале су се: старија Мерава, а млађа Михала. 50Саулова жена звала се Ахиноама, ћерка Ахимасова, а заповедник његове војске звао се Авенир, син Нера, Сауловог стрица. 51А Кис, Саулов отац, и Нер, Авениров отац, били су синови Авилови.
52Љути се рат водио са Филистејцима током свег Сауловог века. А када би Саул видео којег одважног човека или врсног ратника, узимао би га у своју службу.
