Ierusalimul pustiit
11 Acest capitol este în acrostih (fiecare verset începe cu o literă a alfabetului ebraic, în ordinea literelor).Cum stă singură cetatea
care odinioară era plină de oameni!
Cum a ajuns asemenea văduvei,
ea, care era mare între neamuri!
Ea, care era prințesa ținuturilor,
a devenit o sclavă.
2Plânge amarnic în noapte
și lacrimile‑i curg pe obraz.
Dintre toți iubiții ei,
nu mai există niciunul care s‑o aline.
Toți prietenii au trădat‑o,
devenindu‑i dușmani.
3După multă suferință și muncă grea,
Iuda s‑a dus în captivitate.
Locuiește printre neamuri
și nu găsește un loc de odihnă.
Toți prigonitorii lui l‑au ajuns
chiar în toiul strâmtorării lui.
4Drumurile Sionului bocesc,
căci nimeni nu mai vine la sărbători.
Toate porțile lui sunt distruse,
iar preoții săi suspină.
Fecioarele lui sunt mâhnite
și el însuși este plin de amărăciune.
5Vrăjmașii lui au devenit stăpâni
și dușmanii lui au parte de bine,
căci Domnul l‑a făcut să sufere
din cauza mulțimii fărădelegilor sale.
Copiii lui au mers în exil,
captivi înaintea vrăjmașului.
6S‑a dus de la fiica Sionului6 Ierusalimul; [peste tot în carte].
toată măreția ei!
Prinții săi au ajuns ca niște cerbi
care nu găsesc pășune,
care fug, dar fără putere,
dinaintea urmăritorului.
7În zilele necazului și ale rătăcirii lui,
Ierusalimul își aduce aminte
de toate bogățiile
pe care le‑a avut în zilele de odinioară.
Când poporul lui a căzut în mâna vrăjmașului,
nimeni nu i‑a sărit în ajutor!
Vrăjmașii l‑au privit și au râs
pe seama prăbușirii lui.
8Cetatea Ierusalimului a păcătuit mult
și de aceea a ajuns murdară8-9 Se referă la necurăția, din punct de vedere ritualic, a unei femei în timpul menstruației..
Toți aceia care o cinsteau, acum o disprețuiesc,
fiindcă i‑au văzut goliciunea8 Eufemism ebraic cu sensul de a avea relații sexuale..
Ea însăși suspină
și își întoarce fața.
9Necurăția era pe rochia ei;
nu s‑a gândit la sfârșitul său.
Căderea ei a fost de neînțeles;
n‑a avut niciun mângâietor.
„Privește‑mi, Doamne, durerea,
căci dușmanul a triumfat!“
10Vrăjmașul a întins mâna
peste toate bogățiile ei.
Mai mult, ea a văzut neamurile
intrând în Sfântul ei Lăcaș,
cărora Tu le porunciseși
să nu intre în adunarea Ta.
11Tot poporul suspină,
căutând pâine.
Ei și‑au dat bogățiile pentru mâncare,
ca să‑și păstreze viața.
Privește, Doamne, și ia aminte
la cât sunt de disprețuită!
12Nu înseamnă nimic pentru voi,
cei care treceți pe lângă mine?
Priviți și vedeți
dacă există vreo durere asemenea durerii mele,
cu care Domnul m‑a făcut să sufăr
în ziua aprigei Lui mânii!
13Din înălțimi a trimis un foc
care mi‑a pătruns în oase.
A întins un laț sub picioarele mele
și m‑a răsturnat.
M‑a pustiit
și m‑a ostenit toată ziua.
14Fărădelegile mele au fost prinse14 Sensul termenului ebraic este nesigur. într‑un jug
și împletite de mâna Sa.
Ele apasă asupra gâtului meu,
frângându‑mi puterea.
Stăpânul m‑a dat în mâinile dușmanilor,
fără ca eu să mă pot împotrivi.
15Stăpânul i‑a lepădat
pe toți vitejii din mijlocul meu.
El a proclamat o vreme împotriva mea,
ca să‑mi zdrobească tinerii.
Stăpânul a călcat‑o ca în teasc
pe fiica fecioară a lui Iuda15 Ierusalimul; [peste tot în carte]..
16De aceea îmi plâng ochii;
din ochi îmi coboară lacrimi.
Căci Mângâietorul S‑a îndepărtat de mine,
El, Cel Ce îmi înviora sufletul.
Fiii mei sunt îngroziți,
căci dușmanul a învins.
17Sionul își întinde mâinile rugător,
dar nu este nimeni să‑l mângâie.
Domnul a poruncit pentru Iacov
ca vecinii lui să‑i fie vrăjmași,
iar Ierusalimul a ajuns
ca o necurăție printre ei.
18Domnul este drept,
căci m‑am răzvrătit împotriva Poruncii Lui.
Ascultați‑mă, vă rog, toate popoarele!
Priviți la durerea mea!
Fecioarele și tinerii mei
au mers în captivitate.
19Mi‑am chemat iubiții,
însă ei m‑au trădat.
Preoții și bătrânii mei
și‑au dat suflarea în cetate,
în timp ce căutau mâncare
ca să‑și păstreze viața.
20Privește, Doamne, cât sunt de nenorocit!
Măruntaiele‑mi fierb;
inima mi se zvârcolește înăuntrul meu,
căci am fost foarte răzvrătit!
Afară, sabia m‑a lăsat fără copii,
iar în casă, ea este precum moartea.
21Oamenii m‑au auzit suspinând,
dar nimeni nu m‑a mângâiat.
Toți dușmanii mei au aflat de nenorocirea mea
și s‑au bucurat de ce ai făcut.
Adu ziua pe care ai vestit‑o!
Să fie și ei ca mine!
22Să vină toată răutatea lor înaintea Ta;
și poartă‑Te cu ei
la fel cum Te‑ai purtat cu mine
din cauza tuturor fărădelegilor mele.
Căci suspinele mele sunt multe,
iar inima‑mi este sleită!
Несрећни град
1Како седи престоница усамљена!
А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
робиња је сада потлачена.
2Грозним плачем сву ноћ плаче,
низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
постали су њени непријатељи.
3Народ Јудин, робље беспомоћно,
у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
из теснаца никуд да побегну.
4Тужни су путеви ка сионском Дому,
на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
Сион је у горком ропцу.
5Над њим сада господаре тлачитељи,
због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
и одведоше их у изгнанство.
6Повукла се од ћерке сионске,
повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
испред ловаца који их гоне.
7Јерусалим, рушевина усамљена,
свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
смеју му се зато што је пао.
Тешки греси и страдања тешка
8Тешки ли су овог града греси!
Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
осврће се, иза себе гледа.
9Види му се да је нечист јако,
али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
јер непријатељи ликују ли, ликују.
10Непријатељ граби, пљачка,
све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
да ступају где ти збор ступа.
11Цвили народ, како да не тугује!
Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
„Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
јер падох у беду.“
Јерусалим у тузи
12Погледајте ме, сви што пролазите
– град довикује тужно –
Има ли бола сличног овом болу
што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
у дан кад се на ме разгневио.
13Послао је огањ са висине,
разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
у мукама за сва времена.
14Све моје грехе на мене навалио,
руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
ја им се пак не могу супротставити.
15Свим мојим јунацима
Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
изгазио је Господ лепу земљу Јудину.
16Зато из мојих очију као поток лију сузе.
Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.
17Сион руке своје пружа,
али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
као да је гадост међу њима.
Реч о праведном Богу
18Господ ме је праведно казнио,
јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
у прогонство отераше.
19Позвах своје савезнике,
а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
не би ли у животу остали.
20На мој ропац погледај, Господе,
на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
а унутра, по кућама, смрт коси.
21Како цвилим, чуј ме.
Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
Нека слично мени и душмани пате.
22Прокуни њихове опачине све,
рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
у мом је срцу туга.