Увод
1Ово су речи које је Мојсије изговорио свем Израиљу с оне стране Јордана, у пустињи у Арави1,1 Арава, или пољана, пустињска равница. насупрот Суфу, између Фарана и Тофела, Лавана, Асирота и Ди Захава. 2А од Хорива до Кадис-Варније преко горе Сир има једанаест дана хода.
3Четрдесете године првога дана једанаестога месеца, Мојсије је рекао Израиљцима све што му је Господ заповедио да им каже. 4Након што је поразио аморејског цара Сихона који је владао у Есевону и васанског цара Ога који је владао у Астароту у Едрајину, 5с оне стране Јордана, у земљи моавској, Мојсије је почео да објашњава овај Закон. Говорио је:
6„Господ, наш Бог, рекао нам је на Хориву: ’Доста сте боравили на овој гори. 7Запутите се у горски крај Аморејаца и свих њихових суседа, у Араву, у горје, у равницу1,7 Сефела. и Негев, у Приморје, у земљу Хананаца, и у Ливан све до велике реке, реке Еуфрата. 8Погледајте! Предао сам вам ову земљу. Идите и заузмите ту земљу за коју се Господ заклео вашим оцима Аврахаму, Исаку и Јакову, да ће је дати њима и њиховом потомству после њих.’
Постављење вођа
9У то време сам вам рекао: ’Не могу сам управљати вама. 10Господ вас је толико умножио да вас је данас као звезда на небу. 11Господ, Бог ваших отаца, нека вас умножи хиљаду пута више! Нека вас благослови, као што вам је обећао! 12Како бих, иначе, ја сам могао да носим ваш терет, ваша бремена и спорове? 13Изаберите себи из свакога племена људе мудре, разумне и искусне да вам их поставим за главаре.’
14А ви сте ми одговорили: ’Добро је то што си рекао да ћеш учинити!’
15Тада сам узео главаре племена, људе мудре и искусне, па сам их поставио вама за главаре, за заповеднике јединица од хиљаду, стотину, педесет и десет, и за племенске заповеднике. 16У то време сам заповедио вашим судијама: ’Саслушајте своју браћу и судите праведно кад неко има спор са својим сународником, или са странцем. 17Не будите пристрани у суђењу, него саслушавајте како малог, тако великог. Не плашите се никога, јер суд припада Богу. Ако је спор сувише тежак за вас, донесите га мени да чујем.’ 18У то време сам вам заповедио све што имате да чините.
Послање ухода
19Затим смо отишли с Хорива, па смо прешли сву ону велику и застрашујућу пустињу коју сте видели на путу према горском крају Аморејаца, како нам је заповедио Господ, наш Бог. Тако смо дошли у Кадис-Варнију. 20Ја сам вам тада рекао: ’Дошли сте у горски крај Аморејаца, који вам даје Господ, Бог ваш. 21Види, Господ, Бог твој, предао ти је ову земљу. Успни се и освоји је, као што ти је рекао Господ, Бог твојих отаца. Не бој се и не страхуј!’
22Тада сте ми сви ви приступили и рекли: ’Хајде да пошаљемо људе испред нас да извиде земљу и донесу нам извештај о путу којим ћемо ићи и градовима у које ћемо доћи.’
23Овај предлог ми се допао. Зато сам одабрао између вас дванаесторицу људи, из сваког племена по једног. 24Они су кренули, успели се у горје, те дошли у долину Есхол и извидели је. 25Онда су понели у својим рукама плодове те земље, па су се спустили к нама и донели нам извештај. Рекли су: ’Земља коју нам Господ даје је добра.’
Побуна против Господа
26Међутим, ви нисте хтели да пођете горе, него сте се побунили против наредбе Господа, свога Бога. 27Гунђали сте у својим шаторима и говорили: ’Господ нас мрзи! Извео нас је из Египта да нас преда Аморејцима у руке, како би нас истребили. 28Куда да идемо? Наша браћа су напунила наше срце страхом, говорећи: „тај народ је већи и виши растом од нас, а градови су им огромни и опасани зидинама до небеса. И Енаковце смо тамо видели!“’
29Тада сам вам рекао: ’Не страхујте! Не бојте их се! 30Господ, Бог ваш, који иде пред вама, ратоваће за вас, као што је то чинио у Египту на ваше очи. 31У пустињи си видео да те је Господ, Бог твој, носио као што отац носи свога сина током целог пута који сте превалили све док нисте дошли до овог места.’
32Али и поред тога нисте се поуздали у Господа, Бога свога, 33који иде пред вама да вам потражи место за таборовање – ноћу у огњу да видите пут на који сте кренули, а дању у облаку.
34Кад је Господ чуо шта сте рекли, разгневио се и заклео: 35’Ниједан од ових људи из овог злог нараштаја неће видети добру земљу за коју сам се заклео да ћу је дати вашим оцима, 36осим Халева, сина Јефонијина. Он ће је видети! Њему и његовим синовима ћу дати земљу у коју је ступио, зато што се потпуно поуздао у Господа.’
37Због вас се Господ разгневио и на мене, па је рекао: ’Ни ти нећеш ући тамо! 38Исус, син Навинов, који стоји пред тобом, ући ће тамо. Охрабри га, јер ће он увести Израиља да прими земљу у посед. 39А ваша деца, за коју сте рекли да ће постати плен, они ће ући тамо. Њима ћу дати да заузму земљу. 40Ви, пак, крените натраг и идите у пустињу према Црвеном мору.’
41Ви сте ми одговорили: ’Згрешили смо Господу. Кренућемо горе и ратовати како је заповедио Господ, Бог наш.’ Сваки човек је припасао своје оружје мислећи да је лако успети се у горски крај.
42Тада ми је Господ рекао: ’Реци им: „Не пењите се и не ратујте, јер нећу бити међу вама; иначе ћете бити потучени од својих непријатеља!“’
43Ја сам вам то рекао, али ви нисте послушали. Побунили сте се против онога што је Господ рекао, па сте се припасали и успели у горје. 44Тада су изашли Аморејци који живе у горју и пресрели вас гонећи вас као пчеле. Тукли су вас од Сира до Орме. 45Онда сте се вратили и плакали пред Господом. Али Господ није слушао ваш вапај, нити се обазрео на вас. 46Зато сте остали у Кадису много дана – онолико колико сте остали тамо.
Ordem para deixar Horebe
1Este livro regista as palavras que Moisés comunicou ao povo de Israel, quando estavam acampados no vale de Arabá, no deserto de Moabe, do lado nascente do rio Jordão, em frente de Sufe, entre Parã e Tofel, dum lado, e Labão, Hazerote e Di-Zaabe, do outro. 2-3Estas palavras foram-lhes dirigidas no primeiro dia do décimo primeiro mês, 40 anos após terem deixado o monte Horebe, ainda que sejam apenas 11 dias de viagem a pé, do monte Horebe até Cades-Barneia, indo pelo monte Seir, conforme tudo o que o Senhor tinha confiado a Moisés para lhes transmitir. 4Na altura em que estas palavras foram proferidas, já o rei Siom dos amorreus tinha sido derrotado em Hesbom e o rei Ogue de Basã também já fora vencido em Astarote, perto de Edrei.
5Assim falou Moisés a Israel, expondo toda a Lei que Deus lhe dissera para comunicar ao povo: 6Foi há 40 anos, no monte Horebe, que o Senhor, nosso Deus, nos disse: “Ficaram aqui bastante tempo. 7Agora vão e ocupem as montanhas dos amorreus, o vale de Arabá, os montes, o Negueve e toda a planície costeira de Canaã e do Líbano; toda a área que vai do Mediterrâneo até ao grande rio Eufrates. 8Dou-vos todo este território; possuam-no, pois trata-se da terra que o Senhor prometeu aos vossos antepassados Abraão, Isaque e Jacob, e a todos os seus descendentes.”
Moisés nomeia auxiliares
(Êx 18.13-27)
9Por essa altura, eu disse-vos: “Preciso de ajuda. Vocês são um fardo demasiado grande para eu levar sozinho, 10porque o Senhor, vosso Deus, vos multiplicou como as estrelas. 11Que o Senhor, Deus dos vossos pais, vos multiplique mil vezes ainda e vos abençoe como prometeu! 12Que pode um só homem fazer perante todas as vossas disputas e problemas? 13Escolham alguns homens de cada tribo, que sejam pessoas de bom senso, compreensivas e com experiência de vida, e nomeá-los-ei como vossos chefes.”
14Vocês concordaram. 15Por isso, tomei os homens que selecionaram, alguns de cada tribo, e designei-os para assistentes administrativos, por escalões de mil, cem, cinquenta e dez pessoas, 16para deliberarem quanto às questões que lhes fossem apresentadas, e para prestarem assistência geral em cada dia. Instruí-os para que fossem sempre perfeitamente justos, mesmo com os estrangeiros. 17“Quando tomarem decisões”, disse-lhes, “nunca favoreçam um indivíduo porque é rico, por exemplo. Sejam justos com todos, tanto grandes como pequenos. Não temam o desagrado das pessoas, pois estão a julgar em nome de Deus. Tragam-me algum caso cuja dificuldade vos ultrapasse e eu o resolverei.” 18Aliás, dei-vos outras instruções nessa altura.
Moisés envia espias
(Nm 13.1-33)
19-20Deixámos então o monte Horebe e atravessámos o grande e terrível deserto, tendo finalmente chegado às colinas dos amorreus, para onde o Senhor, nosso Deus, nos tinha dirigido. Estávamos em Cades-Barneia e eu disse ao povo: 21“O Senhor Deus deu-nos esta terra. Vão e conquistem-na. Nada receiem e não duvidem!”
22Mas vocês replicaram: “Primeiramente, enviemos espias para descobrirem o melhor caminho para lá entrar e para escolherem as cidades que devemos capturar primeiro.”
23Isto pareceu-nos uma boa ideia. Por isso, escolhi doze espias, um de cada tribo. 24Eles atravessaram as colinas e vieram até ao vale de Escol, 25tendo regressado com amostras dos frutos da terra. Bastava vê-los para nos convencermos de que se tratava, na verdade, de uma ótima terra, essa que o Senhor, nosso Deus, nos dera!
Rebelião contra o Senhor
(Nm 14.1-45)
26Contudo, recusaram-se a ir conquistá-la e rebelaram-se contra a ordem do Senhor, vosso Deus. 27Lamentaram-se e murmuraram nas vossas tendas: “O Senhor deve odiar-nos, trazendo-nos do Egito até aqui, para sermos assassinados por estes amorreus. 28Porque é que precisamos de ir para lá? Os nossos irmãos que foram observar a terra aterrorizaram-nos com o seu relato; dizem que o povo da terra é forte e de alta estatura e que tem cidades fortificadas com muralhas altíssimas até ao céu! Até viram lá gigantes descendentes de Anaque!”1.28 Os descendentes de Anaque, ou anaquins, representam os antigos habitantes da terra hoje pertencente ao território de Israel.
29E disse-vos: “Não estejam com medo! 30O Senhor Deus é o vosso chefe e lutará em vosso favor com o seu poder divino, tal como no Egito. 31Sabem como o Senhor, vosso Deus, cuidou de vocês dia após dia, aqui no deserto, e que foi como um pai para cada um!”
32Mas de nada serviu tudo o que vos disse. Recusaram-se a crer no Senhor, vosso Deus, 33que vos tinha conduzido em todos os momentos, selecionando os melhores lugares para acamparem, guiando-vos clara e seguramente por meio duma coluna de fogo durante a noite e duma nuvem durante o dia.
34O Senhor ouviu os vossos lamentos e ficou muito irado. 35Garantiu então que nem uma só pessoa de toda a vossa geração viveria o tempo bastante para poder ver a boa terra que prometera aos vossos antepassados, 36à exceção de Calebe, filho de Jefoné, o qual, pelo facto de ter seguido inteiramente o Senhor, haveria de receber como herança pessoal uma parte da terra em que já tinha penetrado.
37Mesmo comigo, o Senhor também ficou zangado, por vossa causa, e disse-me: “Não entrarás na terra prometida! 38Será antes o teu assistente, Josué, filho de Num, quem lá fará entrar o povo. Anima-o a preparar-se para tomar a liderança. 39A terra será dada às crianças que ainda não distinguem o que é bom do que é mau, das quais agora dizem temer que venham a morrer no deserto. 40Quanto a vocês, voltem para trás e tornem a atravessar o deserto em direção ao mar Vermelho.”
41Então confessaram: “Pecámos! Estamos agora decididos a entrar na terra e a lutar por ela, tal como o Senhor, nosso Deus, nos disse.” Pegaram em armas e pensaram que seria fácil subir à montanha.
42No entanto, o Senhor ordenou-me: “Diz-lhes para não o fazerem, porque não irei com eles; serão vencidos pelos seus inimigos.”
43Comuniquei-vos esse aviso, mas não quiseram ouvir-me. Desobedeceram novamente às ordens do Senhor e insistiram em subir à montanha. 44Os amorreus que lá viviam vieram ao vosso encontro, perseguiram-vos como se fossem um enxame de abelhas e feriram-vos; isto passou-se entre Seir e Horma. 45Regressaram e choraram então perante o Senhor, sem que este, contudo, vos escutasse. 46E assim ficaram naquele sítio, em Cades, durante muito tempo.
