Давиду јављају за Саулову погибију
1Након Саулове смрти, Давид се вратио пошто је поразио Амаличане. Давид је остао у Сиклагу два дана. 2А трећег дана дође неки човек из Сауловог табора. Одећа му је била подерана, а на глави му је била прашина. Кад је дошао к Давиду, бацио се пред његове ноге.
3Давид му рече: „Одакле си дошао?“
Овај му одговори: „Побегао сам из израиљског табора.“
4Давид га упита: „Шта се догодило? Реци ми!“
Човек одговори: „Народ је побегао из битке, и много је од народа погинуло. Погинуо је и Саул и његов син Јонатан.“
5Давид опет упита младића, који му је донео вест: „Како знаш да је мртав Саул и његов син Јонатан?“
6Младић, гласник, одговори: „Десило се да сам се нашао на гори Гелвуји, а тамо, Саул се наслонио на своје копље, а бојна кола и коњаници га притисли. 7Кад се осврнуо око себе, угледао ме је, па ме позвао. ’Ево ме!’ – одазвах се.
8Он ме упита: ’Ко си ти?’
’Ја сам Амаличанин’ – одговорио сам му.
9Он ми рече: ’Дођи, па стани овде и убиј ме, јер ме је обузела смртна мука, али је душа још у мени.’
10Стао сам над њим и убио га знајући да неће преживети након пада. Потом сам узео круну која му је била на глави, и наруквицу с његове руке, и донео их овде своме господару.“
11Тада је Давид зграбио своју одећу и раздерао је, а тако и сви људи с њим. 12Јадиковали су, нарицали и постили до вечери за Саулом и његовим сином Јонатаном, за народом Господњим и за домом Израиљевим, јер су пали од мача.
13Давид рече младићу који је донео вест: „Одакле си?“ Овај одговори: „Ја сам Амаличанин, син једног досељеног странца.“
14Давид га упита: „Како се ниси бојао да усмртиш помазаника Господњег?“
15Тада Давид позва једног од момака и рече му: „Дођи овамо и погуби га!“ Момак га удари и овај умре. 16Давид му рече: „Твоја крв на твоју главу, јер су твоја уста сведочила против тебе говорећи: ’Убио сам помазаника Господњег.’“
Давид жали за Саулом и Јонатаном
17Тада је Давид испевао тужбалицу за Саулом и његовим сином Јонатаном. 18Рекао је Јудејцима да науче „Песму о луку“, која је записана у Књизи Праведника.
19„Слава твоја, Израиљу, изгибе на твојим брдима!
Како падоше јунаци?
20Не причајте то у Гату,
не објављујте по улицама Аскалона,
да се ћерке филистејске не радују,
да ћерке необрезаних не ликују.
21О, горе гелвујске,
не падала роса на вас,
киша не натапала поља првина!
Јер штит јунака тамо је окаљан,
штит Саулов није уљем намазан,
22већ крвљу палих, и салом ратника.
Лук Јонатанов није устукнуо,
мач Саулов није се вратио празан.
23Саул и Јонатан, у животу вољени и мили,
ни у смрти нису се растали.
Од орлова беху хитрији,
од лавова беху снажнији.
24Ћерке израиљске, за Саулом наричите,
који вас је у гримиз и лан одевао,
и златним вам накитом хаљине китио.
25Како ли јунаци падоше усред боја!
Јонатан је посечен на твојим брдима.
26Душа ме боли због тебе, Јонатане, мој брате;
драг си мени био веома,
љубав ми твоја беше чудеснија од женске љубави.
27Како падоше јунаци!
Како пропаде оружје!“
David Hears That Saul Has Died
1After Saul died, David returned to Ziklag. He had won the battle over the Amalekites. He stayed in Ziklag for two days. 2On the third day a man arrived from Saul’s camp. His clothes were torn. He had dust on his head. When he came to David, he fell to the ground to show him respect.
3“Where have you come from?” David asked him.
He answered, “I’ve escaped from Israel’s camp.”
4“What happened?” David asked. “Tell me.”
He said, “Israel’s men ran away from the battle. Many of them were killed. Saul and his son Jonathan are dead.”
5David spoke to the young man who brought him the report. He asked him, “How do you know that Saul and his son Jonathan are dead?”
6“I just happened to be there on Mount Gilboa,” the young man said. “Saul was there too. He was leaning on his spear. The enemy chariots and chariot drivers had almost caught up with him. 7Then he turned around and saw me. He called out to me. I said, ‘What do you want me to do?’
8“He asked me, ‘Who are you?’
“ ‘An Amalekite,’ I answered.
9“Then he said to me, ‘Stand here by me and kill me! I’m close to death, but I’m still alive.’
10“So I stood beside him and killed him. I did it because I knew that after he had lost the battle he would be killed anyway. So I took the crown that was on his head. I also took his armband. I’ve brought them here to you. You are my master.”
11Then David tore his clothes. And all his men tore their clothes. 12All of them were filled with sadness. They mourned over the whole nation of Israel. They didn’t eat anything until evening. That’s because Saul and Jonathan and the Lord’s army had been killed by swords.
13David spoke to the young man who had brought him the report. He asked, “Where are you from?”
“I’m the son of an outsider, an Amalekite,” he answered.
14David asked him, “Why weren’t you afraid to lift your hand to kill the Lord’s anointed king?”
15Then David called for one of his men. He said, “Go! Strike him down!” So he struck the man down, and the man died. 16That’s because David had said to him, “Anything that happens to you will be your own fault. What your own mouth has spoken is a witness against you. You said, ‘I killed the Lord’s anointed king.’ ”
David’s Song of Sadness About Saul and Jonathan
17David sang a song of sadness about Saul and his son Jonathan. 18He ordered that it be taught to the people of Judah. It is a song that is played on a stringed instrument. It is written down in the Book of Jashar. David sang,
19“Israel, a gazelle lies dead on your hills.
Your mighty men have fallen.
20“Don’t announce it in Gath.
Don’t tell it in the streets of Ashkelon.
If you do, the daughters of the Philistines will be glad.
The daughters of men who haven’t been circumcised will be joyful.
21“Mountains of Gilboa,
may no dew or rain fall on you.
May no showers fall on your hillside fields.
The shield of the mighty king wasn’t respected there.
The shield of Saul lies there. It isn’t rubbed with oil anymore.
22The bow of Jonathan didn’t turn back.
The sword of Saul didn’t return without being satisfied.
They spilled the blood of their enemies.
They killed mighty men.
23“When they lived, Saul and Jonathan were loved and respected.
When they died, they were not parted.
They were faster than eagles.
They were stronger than lions.
24“Daughters of Israel, mourn over Saul.
He dressed you in the finest clothes.
He decorated your clothes with ornaments of gold.
25“Your mighty men have fallen in battle.
Jonathan lies dead on your hills.
26My brother Jonathan, I’m filled with sadness because of you.
You were very special to me.
Your love for me was wonderful.
It was more wonderful than the love of women.
27“Israel’s mighty men have fallen.
Their weapons of war are broken.”
