Јосифова браћа се враћају у Египат с Венијамином
1Владала је жестока глад у земљи. 2Кад су појели жито које су донели из Египта, рече им њихов отац: „Идите и купите нам мало жита.“
3Јуда му на то рече: „Онај човек нас је изричито упозорио: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде с вама.’ 4Ако си спреман да пошаљеш нашег брата с нама, ми ћемо сићи и купићемо ти хране. 5А ако нећеш да га пошаљеш, ни ми нећемо ићи, јер нам је онај човек рекао: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде са вама.’“
6Израиљ им рече: „Зашто сте ми нанели бол рекавши том човеку да имате још једног брата?“
7Они му одговорише: „Тај човек нас је помно испитивао о нама и о нашој породици. Питао је: ’Да ли вам је отац још увек жив? Имате ли још којег брата?’ Ми смо му одговорили на питања. Како смо могли знати да ће рећи: ’Доведите свога брата’?“
8Тада Јуда рече своме оцу, Израиљу: „Пошаљи дечака са мном, па да се спремимо и идемо, да останемо на животу и не помремо – ни ми, ни ти, ни наша деца. 9Ја јамчим за њега; мене сматрај одговорним за њега. Ако га не вратим теби и не поставим га пред тебе, нека сам ти крив до века. 10Да нисмо толико оклевали, до сад бисмо се већ два пута вратили.“
11Њихов отац, Израиљ, им рече: „Кад је тако, нека буде. Али, учините ово: понесите у своје торбе најбоље производе земље па однесите на дар оном човеку: мало мелема, мало меда и зачина, те нешто смирне, пистације и бадема. 12Са собом понесите и двоструко више новца, јер морате вратити новац који је стављен одозго у ваше вреће. Можда је била грешка. 13Поведите и свога брата, па се спремите и вратите се оном човеку. 14Нека Бог Свемоћни учини да вам се онај човек смилује, те вам пусти и другог брата и Венијамина. А ако треба да останем без деце, нека останем.“
15Тако они узму дар и двоструко више новца, те поведу Венијамина. Онда се спреме и оду у Египат, па ступе пред Јосифа. 16Кад их је Јосиф видео са Венијамином, рекао је управитељу свога дома: „Одведи ове људе у кућу, а потом закољи једно живинче и приготови га, јер ће они обедовати са мном у подне.“
17Слуга учини како му је Јосиф рекао, те их је одвео у Јосифову кућу. 18Људи су се уплашили кад су били доведени у Јосифову кућу. Мислили су: „Доведени смо овде због новца који нам се нашао у врећама први пут. Сада ће нас напасти и свладати, па ће нас узети за робове заједно с нашим магарцима.“
19Кад су били на улазу у кућу, они приступе управитељу Јосифовог дома и 20обрате му се: „О, господару! Ми смо ту већ једном долазили да купимо хране. 21Али кад смо дошли у преноћиште, отворили смо наше вреће и тамо је био наш новац. Сваки од нас је, у својој врећи, одозго, затекао свој новац, исту своту. Ево, донели смо га са собом. 22Са собом смо понели још новца да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.“
23„Будите спокојни! – рече им управитељ. Не плашите се! Ваш Бог и Бог вашег оца је ставио благо у ваше вреће. Ваш новац је стигао к мени.“ Потом им је извео Симеуна.
24Кад их је довео у Јосифову кућу, управитељ им је дао воде да оперу ноге, а њиховим магарцима је дао храну. 25Затим су припремили дар да дочекају Јосифа кад стигне у подне, јер су чули да ће тамо ручати.
26Кад је Јосиф дошао у кућу, они му донесу дарове који су понели са собом и поклоне му се до земље. 27Јосиф их је упитао за здравље, и наставио: „А је ли здрав ваш стари отац о коме сте ми говорили? Да ли је још жив?“
28„Твој слуга, наш отац, још увек је жив и у добром је здрављу“ – одговоре они и дубоко му се поклоне. 29Подигавши поглед, Јосиф опази свога брата Венијамина, сина своје мајке, па упита: „Да ли је ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали?“ Онда дода: „Нека ти Бог подари милост, сине мој!“ 30Јосиф се од самилости потресао видевши свога брата, па је журно изашао напоље тражећи где да се исплаче. Ушао је у једну собу и тамо се исплакао.
31Онда се умио и изашао. Сабравши се, наредио је: „Нека се послужи ручак!“
32Јосифу су служили ручак одвојено, њима су служили одвојено, и Египћанима који су јели с њима су такође служили одвојено. Египћани, наиме, не једу са Јеврејима, јер је то за њих одвратно. 33Пред њим су седели по својој старости, од прворођенца до најмлађег, на шта су се они гледали у чуду. 34Оброци су им се доносили с његовог стола. Међутим, Венијаминов обед је био пет пута већи. Тако су пили и гостили се с њим.
Zweite Reise nach Ägypten
1Die Hungersnot in Kanaan wurde immer drückender. 2Bald war das Getreide aufgebraucht, das sie aus Ägypten mitgebracht hatten. »Geht wieder nach Ägypten und kauft etwas!«, bat Jakob seine Söhne. 3-5Juda erwiderte: »Der Mann hat uns ausdrücklich gesagt: ›Lasst euch nicht mehr hier blicken, außer ihr bringt euren Bruder mit!‹ Wir können also nur gehen und Getreide kaufen, wenn du Benjamin mit uns kommen lässt! Sonst hat unsere Reise keinen Sinn.« 6»Warum habt ihr dem Mann überhaupt erzählt, dass ihr noch einen Bruder habt? Musstet ihr mir das antun?«, fragte Jakob. 7»Der Mann hat sich genau nach unserer Familie erkundigt«, entgegneten sie. »Er wollte wissen, ob unser Vater noch lebt und ob wir noch einen Bruder haben. Konnten wir denn ahnen, dass er sagen würde: ›Bringt euren Bruder mit‹?« 8Juda schlug vor: »Vertrau mir den Jungen an! Dann können wir losziehen, und keiner von uns muss verhungern. 9Ich übernehme für ihn die volle Verantwortung. Wenn ich ihn dir nicht gesund zurückbringe, will ich mein Leben lang die Schuld dafür tragen! 10Wir könnten schon zweimal wieder hier sein, wenn wir nicht so lange gezögert hätten!«
11Da gab Jakob nach: »Wenn es sein muss, dann nehmt Benjamin mit. Bringt dem Mann etwas von den besten Erzeugnissen unseres Landes: kostbare Harze43,11 Wörtlich: Balsamharz, Tragakant und Ladanum., außerdem Honig, Pistazien und Mandeln. 12Nehmt doppelt so viel Geld mit, wie ihr braucht, und gebt den Betrag zurück, der oben in euren Säcken lag. Vielleicht war es ja nur ein Versehen. 13Macht euch mit Benjamin auf den Weg. 14Ich bete zum allmächtigen Gott, dass der ägyptische Herrscher Mitleid mit euch hat und Simeon und Benjamin freigibt. Und wenn ich meine Kinder verliere, dann muss es wohl so sein!«
15Die Brüder nahmen die Geschenke und den doppelten Geldbetrag und zogen mit Benjamin nach Ägypten. Dort meldeten sie sich bei Josef. 16Als Josef sah, dass Benjamin dabei war, sagte er zu seinem Hausverwalter: »Diese Männer werden heute Mittag mit mir essen. Führe sie in meinen Palast, schlachte ein Tier und bereite ein gutes Essen vor!«
17Als der Verwalter die Brüder aufforderte, ihm in Josefs Palast zu folgen, 18erschraken sie. »Sicher werden wir dort hineingeführt, weil das Geld in unseren Säcken war!«, dachten sie. »Jetzt werden sie uns überwältigen, die Esel wegnehmen und uns zu Sklaven machen!«
19Am Eingang zum Palast sagten sie zu dem Verwalter: 20»Bitte, Herr, wir waren schon einmal hier, um Getreide zu kaufen. 21Auf dem Rückweg übernachteten wir in einer Herberge. Als wir dort unsere Getreidesäcke öffneten, lag in jedem das Geld, mit dem wir bezahlt hatten. Jetzt haben wir es wieder mitgebracht, 22zusammen mit neuem Geld, um noch einmal Getreide zu kaufen. Wir können wirklich nicht sagen, wer das Geld in unsere Säcke getan hat!«
23»Macht euch keine Sorgen, es ist alles in Ordnung«, beruhigte sie der Hausverwalter. »Euer Gott muss es heimlich hineingelegt haben, denn ich habe euer Geld bekommen!«
Dann brachte er Simeon zu ihnen 24und führte sie in den Palast. Dort gab er ihnen Wasser, damit sie sich die Füße waschen konnten, und fütterte ihre Esel. 25Sie nutzten die Zeit, um ihre Geschenke für Josef zurechtzulegen; inzwischen hatten sie nämlich erfahren, dass sie mit ihm zu Mittag essen würden.
26Als Josef eintrat, überreichten sie ihm die Geschenke und warfen sich vor ihm nieder. 27Er erkundigte sich, wie es ihnen ging. »Was macht euer alter Vater, von dem ihr mir erzählt habt?«, fragte er. »Lebt er noch?« 28»Ja, Herr«, antworteten sie, »und es geht ihm gut.« Dann warfen sie sich erneut vor ihm nieder.
29Josef sah seinen Bruder Benjamin an, den Sohn seiner eigenen Mutter, und fragte: »Das ist also euer jüngster Bruder, von dem ihr mir erzählt habt? Gott segne dich!« 30Der Anblick Benjamins bewegte ihn so sehr, dass ihm die Tränen kamen. Er lief hinaus und weinte in seinem Zimmer. 31Dann wusch er sein Gesicht und ging wieder zurück. Mühsam beherrschte er sich und befahl seinen Dienern, das Essen aufzutragen.
32Josef hatte einen eigenen Tisch, die Brüder aßen an einem anderen, und an einem dritten saßen die Ägypter, die mit dabei waren. Ihre Religion verbot es den Ägyptern nämlich, mit den Hebräern an einem Tisch zu essen, weil sie dadurch unrein würden. 33Josefs Brüder saßen ihm gegenüber. Jeder hatte seinen Platz zugewiesen bekommen, und zwar genau nach der Reihenfolge ihres Alters. Sie blickten sich erstaunt an. 34Als Zeichen der besonderen Ehre ließ Josef ihnen von den Gerichten auftragen, die auf seinem Tisch standen. Benjamin bekam einen sehr großen Anteil – fünfmal so viel wie seine Brüder! Dazu tranken sie Wein. Es war eine fröhliche Feier.
