Исаково рођење
1Господ је благословио Сару, и учинио јој као што је обећао. 2Сара је затруднела и родила Аврахаму сина у његовој старости, у време кад је Бог рекао. 3Своме сину кога му је родила Сара, Аврахам је дао име Исак. 4Аврахам је обрезао свога сина Исака кад му је било осам дана, као што му је Бог заповедио. 5Аврахаму је било стотину година кад му се родио син Исак.
6Тада Сара рече: „Бог ме је заиста засмејао, а и свако ко чује о овоме смејаће се.“ 7Додала је још: „Ко би икада рекао Аврахаму да ће му Сара дојити децу? Јер родила сам му сина у његовој старости.“
Агара и Исмаило отерани
8Дете је расло и било одбијено од дојења. Тог истог дана кад је Исак био одбијен од дојења, Аврахам је направио велику гозбу. 9Тек, Сара опази да се син Агаре Египћанке, кога је ова родила Аврахаму, подсмева Исаку.21,9 Септуагинта додаје да се Исмаило играо са њеним сином Исаком. Речи с њеним сином Исаком нема у изворном тексту. Ипак, многи преводи прате Септуагинту и додају с њеним, Сариним сином. У изворном тексту се једноставно каже да се Исмаило играо или смејао. Из контекста се, међутим, да закључити да се Исмаило ругао Исаку, или да се играо с њим (реч цахак може да значи и смејати се и играти се), што је дало повода Сари да предложи Аврахаму да отера Агару с њеним сином. 10Она рече Аврахаму: „Отерај ту слушкињу и њеног сина, јер син слушкиње неће делити наследство с мојим сином Исаком!“
11Аврахаму је ово тешко пало, јер је и Исмаило био његов син. 12Али Бог рече Аврахаму: „Не узбуђуј се због дечака и слушкиње. Послушај све што ти је Сара рекла, јер ће се твоје потомство наставити преко Исака. 13Ипак, и од сина твоје слушкиње подићи ћу народ, зато што је твој потомак.“
14Рано ујутро је Аврахам узео хлеба и мешину с водом, те их дао Агари. Онда је то ставио на њена рамена, па ју је заједно с дечаком отпремио. Она је отишла и тумарала по вир-савејској пустињи.
15Када је нестало воде из мешине, однела је дечака под један жбун, 16а сама отишла и села мало даље, толико колико се луком и стрелом може добацити. Говорила је у себи: „Нећу да гледам како ми дете умире.“ Села је тамо, и гласно зајецала.
17Али Бог је чуо дечаков глас; Анђео је Божији позвао Агару с неба, говорећи јој: „Шта те мучи, Агаро? Не бој се, јер је Бог чуо вапај дечаков тамо где лежи. 18Устани, узми дечака за руку и подигни га, јер ћу од њега подићи велики народ.“
19Тада јој Бог отвори очи, те она опази извор. Отишла је, напунила мешину водом, и напојила дечака.
20Бог је био с дечаком. Одрастао је и живео у пустињи и постао вешт у лову луком и стрелом. 21Док је живео у пустињи Фаран, мајка му је довела жену из Египта.
Савез између Аврахама и Авимелеха
22У то време Авимелех у пратњи Фихола, заповедника његове војске, рече Аврахаму: „Бог је с тобом у свему што радиш. 23Зато ми се овде закуни пред Богом да нећеш варати мене, моју децу, нити мог наследника. Као што сам ја био добар према теби, тако и ти буди добар према мени и према овој земљи у којој боравиш као странац.“
24Аврахам одговори: „Заклињем се!“
25Онда је Аврахам прекорио Авимелеха због бунара што су му га Авимелехове слуге отеле. 26Авимелех одговори: „Не знам ко је то урадио, а ни ти ми ниси рекао. Тек сам данас чуо о томе.“
27Аврахам узе оваца и говеда, па их даде Авимелеху, те њих двојица склопише савез. 28Онда је издвојио седам јагањаца из стада. 29Авимелех упита Аврахама: „Шта значе ових седам јагањаца што си их издвојио?“
30Аврахам одговори: „Прими ових седам јагањаца из моје руке да ми буду сведок да сам ја ископао овај бунар.“
31То место се зове „Вир-Савеја“21,31 То значи Заклетва код извора или Бунар седморице., јер су се тамо обојица заклела.
32Након што су склопили савез код Вир-Савеје, Авимелех и заповедник његове војске Фихол су се вратили у земљу филистејску. 33А Аврахам је код Вир-Савеје засадио тамариск, те призвао име Господа – вечног Бога. 34Аврахам је дуго живео као странац у земљи филистејској.
Isaak
1Der Herr wandte sich Sara zu und machte sein Versprechen wahr, das er ihr gegeben hatte: 2Sie wurde schwanger und brachte einen Jungen zur Welt. Abraham wurde trotz seines hohen Alters noch einmal Vater, genau zu der Zeit, die Gott angegeben hatte.
3So kam es, dass Abraham und Sara endlich einen gemeinsamen Sohn hatten. Abraham gab ihm den Namen Isaak (»Gelächter«). 4Als Isaak acht Tage alt war, beschnitt Abraham ihn, so wie Gott es ihm aufgetragen hatte. 5Er war zur Zeit der Geburt 100 Jahre alt. 6Sara rief: »Gott lässt mich wieder lachen! Jeder, der das erfährt, wird mit mir lachen! 7Denn wer hätte gedacht, dass ich in meinem Alter noch Mutter werde? Abraham hat Jahrzehnte darauf warten müssen, aber jetzt habe ich ihm einen Sohn geboren!«
8Isaak wuchs heran, und als Sara aufhörte, ihn zu stillen, feierte Abraham mit seinen Leuten ein großes Fest.
Hagar und Ismael müssen gehen
9Sara bemerkte, wie Ismael – der Sohn von Abraham und der Ägypterin Hagar – sich über Isaak lustig machte. 10Darüber wurde sie sehr zornig und bedrängte Abraham: »Jage diese Sklavin und ihren Sohn fort! Ich will nicht, dass mein Sohn Isaak mit ihm das Erbe teilen muss!«
11Abraham war damit gar nicht einverstanden, denn schließlich war auch Ismael sein Sohn. 12Aber Gott sagte zu ihm: »Sträube dich nicht dagegen, den Jungen und die Sklavin wegzuschicken! Tu alles, was Sara von dir fordert, denn nur die Nachkommen deines Sohnes Isaak werden das auserwählte Volk sein! 13Aber auch Ismaels Nachkommen werde ich zu einem großen Volk machen, weil er von dir abstammt!«
14Am nächsten Morgen stand Abraham früh auf. Er holte etwas zu essen und einen Ledersack voll Wasser, hängte Hagar alles über die Schulter und schickte sie mit ihrem Sohn weg. Hagar irrte ziellos in der Wüste von Beerscheba umher. 15Bald ging ihnen das Wasser aus. Da ließ sie den Jungen unter einem Strauch zurück 16und setzte sich etwa hundert Meter davon entfernt auf die Erde. »Ich kann nicht mit ansehen, wie mein Kind stirbt!«, weinte sie.
17Aber Gott hörte den Jungen schreien. Der Engel Gottes rief Hagar vom Himmel herab zu: »Warum weinst du, Hagar? Hab keine Angst – Gott hat das Schreien des Jungen dort unter dem Strauch gehört! 18Geh zu ihm und hilf ihm auf, denn aus seinen Nachkommen will ich ein großes Volk machen!«
19Dann ließ Gott sie einen Brunnen sehen. Sie füllte ihren Ledersack mit Wasser und gab ihrem Sohn zu trinken.
20-21Gott kümmerte sich auch weiterhin um Ismael. Er wuchs heran und wurde ein Bogenschütze. Er lebte in der Wüste Paran, und seine Mutter gab ihm eine Ägypterin zur Frau.
Abraham und Abimelech schließen einen Vertrag
22Um diese Zeit kam Abimelech mit seinem Heerführer Pichol zu Abraham und sagte zu ihm: »Gott lässt dir alles gelingen, was du tust. 23Darum schwöre hier und jetzt bei Gott, dass du weder mich noch meine Nachkommen hintergehen wirst! Ich habe dir nur Gutes getan, darum sei auch gut zu mir und dem ganzen Land, in dem du zu Gast bist!«
24»Ich schwöre«, antwortete Abraham. 25Er beschwerte sich aber bei Abimelech darüber, dass dessen Knechte einen seiner Brunnen weggenommen hatten. 26»Das höre ich jetzt zum ersten Mal!«, erwiderte Abimelech. »Auch du hast mir bisher nichts davon erzählt! Ich weiß nicht, wer das getan hat!«
27Abraham gab Abimelech Schafe, Ziegen und Rinder, und sie schlossen einen Vertrag miteinander. 28Dann wählte Abraham noch sieben Lämmer aus und trennte sie vom Rest seiner Herde. 29»Was soll das bedeuten?«, fragte Abimelech. 30»Die sollst du von mir annehmen. Damit bestätigst du, dass ich den Brunnen gegraben habe und er mir gehört«, antwortete Abraham. 31Seit dieser Zeit wurde der Ort Beerscheba (»Brunnen des Schwurs«21,31 Oder: »Brunnen von sieben«. – Der Name spielt zugleich auf die sieben Lämmer an, die zur Bekräftigung des Schwurs ausgetauscht wurden.) genannt, weil Abraham und Abimelech ihre Abmachung dort mit einem Schwur besiegelt hatten.
32Danach kehrten Abimelech und sein Heerführer Pichol wieder in das Land der Philister zurück. 33Abraham pflanzte in Beerscheba eine Tamariske und betete dort zum Herrn, dem ewigen Gott. 34Noch lange Zeit hielt er sich im Land der Philister auf.
