Псалам 38
Псалам Давидов. За сећање.
1Не карај ме у гневу свом, Господе,
не кажњавај у јарости својој,
2јер твоје су се стреле заболе у мене,
и твоја ме је рука притиснула.
3На мом телу здравог места нема од твоје срџбе,
ради мог греха кости ми немају починка.
4Јер моје ме неправде преплавише,
навалише се на мене као терет претешки.
5Моје ране смрде, гноје се
због моје лудости,
6погнуо сам се, сасвим се згурио,
па поваздан ходам у жалости.
7Јер бедра су моја пуна бола љутог,
на телу ми здравог места нема.
8Потпуно сам укочен и сломљен,
урлам јер ми срце стење.
9О, Господе, знана ти је свака жеља моја,
уздисање моје није ти скривено.
10Срце моје силно удара,
снага ме моја напушта,
нема више светла у мојим очима.
11Пријатељи и ближњи моји
одступају од мене због болести моје,
па и они који су ми род рођени,
и они од мене стоје далеко.
12Они што ми о глави раде,
они мени замке постављају;
ти што хоће мени да науде,
такви мени прете уништењем,
па поваздан смишљају подлости.
13А ја сам као глув и не чујем ништа,
као нем сам који не отвара уста.
14Постао сам као човек који не чује,
и као онај чија уста немају одговор.
15Јер на тебе ја чекам, Господе,
ти одговори, Господе, мој Боже.
16Ја рекох: „Не дај да се радују нада мном,
да ликују нада мном кад ми нога посрне.“
17Јер мој пад већ се примакао,
бол мој стално је преда мном.
18Ја признајем своје безакоње,
забринут сам због свог греха.
19А душмани моји пуни су живота,
моћни су и бројни они што ме неправедно мрзе.
20Они који узвраћају зло за добро
оптужују ме што следим добро.
21Не остављај ме, Господе,
не удаљуј се од мене, Боже мој!
22Пожури ми у помоћ, Господе, Спаситељу мој!
Zermürbt von Krankheit und Schuld
1Ein Lied von David, um sich bei Gott in Erinnerung zu bringen.
2Herr, du lässt mich deinen Zorn spüren.
Ich flehe dich an: Strafe mich nicht länger!
3Deine Pfeile haben sich in mich hineingebohrt,
deine Hand drückt mich nieder.
4Weil ich unter deinem Strafgericht leide,
habe ich keine heile Stelle mehr am Körper.
Weil mich die Sünde anklagt, sind alle meine Glieder krank.
5Meine Schuld ist mir über den Kopf gewachsen.
Wie schwer ist diese Last! Ich breche unter ihr zusammen.
6Wie dumm war ich, dich zu vergessen!
Das habe ich nun davon: Meine Wunden eitern und stinken!
7Gekrümmt und von Leid zermürbt
schleppe ich mich in tiefer Trauer durch den Tag.
8Von Fieber bin ich geschüttelt,
die Haut ist mit Geschwüren übersät.
9Zerschlagen liege ich da, am Ende meiner Kraft.
Vor Verzweiflung kann ich nur noch stöhnen.
10Herr, du kennst meine Sehnsucht,
du hörst mein Seufzen!
11Mein Herz rast, ich bin völlig erschöpft,
und meine Augen versagen mir den Dienst.
12Meine Freunde und Nachbarn ziehen sich zurück
wegen des Unglücks, das über mich hereingebrochen ist.
Sogar meine Verwandten gehen mir aus dem Weg.
13Meine Todfeinde stellen mir Fallen,
sie wollen mich verleumden und zugrunde richten.
Ja, sie bringen mich in Verruf, wann immer sie nur können.
14Und ich? Ich tue so, als hätte ich nichts gehört;
ich schweige zu ihren Anklagen wie ein Stummer.
15Ich stelle mich taub
und gebe ihnen keine Antwort.
16Denn auf dich, Herr, hoffe ich,
du wirst ihnen die passende Antwort geben,
mein Herr und mein Gott!
17Lass nicht zu, dass sie über mich triumphieren
und sich über mein Unglück freuen!
18Es fehlt nicht mehr viel, und ich liege am Boden,
ständig werde ich von Schmerzen gequält.
19Ich bekenne dir meine Schuld,
denn meine Sünde macht mir schwer zu schaffen.
20Übermächtig sind meine Feinde, und es gibt viele,
die mich ohne jeden Grund hassen.
21Sie vergelten mir Gutes mit Bösem und feinden mich an,
weil ich das Gute tun will.
22Herr, verlass mich nicht!
Mein Gott, bleib nicht fern von mir!
23Komm und hilf mir schnell!
Du bist doch mein Herr und mein Retter!
