Псалам 137
1Седели смо тамо, поред река Вавилона
и плакали кад би се сетили Сиона.
2О тамошње смо врбе
повешали харфе своје,
3јер су наши тлачитељи од нас захтевали песму;
мучитељи наши да се веселимо:
„Певајте нам песму о Сиону!“
4Како да певамо Господњу песму
у туђинској земљи?
5О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио,
заборављена била и десница моја!
6Језик ми се за непце слепио
ако те се не сетио,
ако се не радовао Јерусалиму
више него и најбољем своме!
7О, Господе, сети се Едомаца
што су на дан пада Јерусалима говорили:
„Разваљујте! Разваљујте га до темеља!“
8О, ћерко вавилонска,
што ћеш бити разорена!
Благо оном који ти узврати истом мером,
онако како си чинила нама.
9Благо оном ко ти нејач зграби
и о стену смрска!
Salmo 137
1Junto a los ríos de Babilonia nos sentábamos,
y llorábamos al acordarnos de Sión.
2En los álamos que había en la ciudad
colgábamos nuestras arpas.
3Allí, los que nos tenían cautivos
nos pedían que entonáramos canciones;
nuestros opresores nos pedían estar alegres;
nos decían: «¡Cantadnos un cántico de Sión!»
4¿Cómo cantar las canciones del Señor
en una tierra extraña?
5Ah, Jerusalén, Jerusalén,
si llegara yo a olvidarte,
¡que la mano derecha se me seque!
6Si de ti no me acordara,
ni te pusiera por encima de mi propia alegría,
¡que la lengua se me pegue al paladar!
7Señor, acuérdate de los edomitas
el día en que cayó Jerusalén.
«¡Arrasadla —gritaban—,
arrasadla hasta sus cimientos!»
8Hija de Babilonia, que has de ser destruida,
¡dichoso el que te haga pagar
por todo lo que nos has hecho!
9¡Dichoso el que agarre a tus pequeños
y los estrelle contra las rocas!
