Пријатељице
1Где је отишао вољени твој,
о, најлепша међу женама?
Куда се окренуо вољени твој
да га тражимо са тобом?
Она
2Вољени је мој сишао у врт свој,
на леје зачина,
да пасе по вртовима
и љиљане бере.
3Ја припадам моме вољеноме
и мени припада мој вољени
који пасе међу љиљанима.
Он
4Лепа си, вољена моја,
као Терса љупка и као Јерусалим,
страховита као војска с барјацима.
5Очи своје с мене скрени
јер ме залуђују,
а коса ти је попут стада коза
што се спушта низ Галад.
6Зуби су ти као стадо оваца
што долази са купања.
Свака од њих близанце носи
и јалове међу њима нема.
7Као кришка нара
чело је твоје иза вела твога.
8Нека је шездесет царица,
осамдесет иноча
и небројено младих жена;
9ал’ је једна голубица моја без мане.
Она је љубимица мајке своје,
миљеница оне што је роди.
Виделе су је девојке и блаженом је прозвале,
а царице и иноче су је хвалиле.
Пријатељице
10Ко је она што се јавља као зора,
лепа као пуни месец, ко сунце без мане,
страховита као војска с барјацима?
Он
11Сишао сам у орашњак,
прегледао изданке у долу,
да видим хоће ли да пропупи лоза
и нар да процвета.
12Ал’ ме душа, а да нисам знао,
посади на кола мојих великаша.
Пријатељице
13Врати се! Врати се, о, Суламко!
Врати се, врати да те погледамо!
Он
Зашто да гледате у Суламку
као у игру два табора.
