Она
1Ја сам шафран са Сарона
и љиљан из долина.
Он
2Какав је љиљан међу трњем,
таква је вољена моја међу девојкама.
Она
3Као стабло јабуке међу шумским дрвећем,
такав је вољени мој међу момцима.
За хладом његовим чезнем, да седнем,
да плодом његовим осладим непце своје.
4Унео ме је у кућу вина,
љубав је његова застава нада мном.
5Крепите ме сувим грожђем,
јабукама ме освежите,
јер сам од љубави клонула.
6Левица му је под главом мојом,
а десницом ме грли.
7Ћерке јерусалимске, заклињем вас
ланадима и кошутама пољским,
не будите и не дижите моју љубав
док јој се не прохте.
8Чуј гласа вољеног мога!
Ево, долази,
поскакује по брдима
и горе прескаче.
9Као газела и као срндаћ мој је вољени.
Гле, ено га стоји иза нашег зида,
провирује са прозора,
кроз решетке гледа.
10А мој вољени ми одговори, рече ми:
„Устани, вољена моја,
дођи, најлепша моја!
11Ево, зима је прошла
и киша умину, прође.
12Земља је процветала,
стиже време орезивања2,12 Или: певања, што је одлика игре једнакозвучних речи.,
по нашој се земљи
чује цвркут грлице.
13Плодови рани пупе на смоквином стаблу,
виногради цвату и мирисом одишу.
Устани и дођи,
о, вољена моја, дођи!“
Он
14Голубице моја у раселини стене,
заклоњена у врлети.
Дај ми да ти видим лице!
Дај ми гласа да ти чујем,
јер је глас твој меден
и лице је твоје љупко.
15Лисице нам похватајте,
лисичиће што сатиру винограде,
јер наш је виноград у цвату.
Она
16Мој је драги мој и ја сам његова,
међу љиљанима он пасе.
17Врати се док дан не мине
и сенке не ишчиле.
Као срна буди, о, вољени мој,
као срндаћ на брдима што нас деле.
Она:
1– Я нарцисс Саронский,
лилия долин.
Он:
2– Как лилия между тёрнами,
так милая моя среди девушек.
Она:
3– Как яблоня среди лесных деревьев,
так возлюбленный мой среди юношей.
Сидеть в его тени мне наслаждение,
и плод его сладок для меня.
4Он привёл меня в дом пира,
и его знамя надо мной – любовь2:4 Или: «его желание ко мне – любовь»; или: «он посмотрел на меня с любовью»; или: «он поставил передо мной (на стол) любовь»..
5Подкрепи меня изюмом,
освежи меня яблоками,
ведь я изнемогаю от любви.
6Его левая рука под моей головой,
а правая обнимает меня.
7Дочери Иерусалима, заклинаю вас
газелями и полевыми ланями:
не будите и не возбуждайте любви,
пока она сама того не пожелает.
8Голос возлюбленного моего!
Вот идёт он,
перескакивая через горы,
перепрыгивая через холмы.
9Возлюбленный мой – как газель или молодой олень.
Вот стоит он за нашей стеной,
смотрит в окно,
заглядывает через решётку.
10Возлюбленный мой сказал мне:
«Вставай, любимая моя,
прекрасная моя, пойдём со мной!
11Смотри, зима уже прошла;
перестали лить дожди;
12появились цветы на земле;
настало время пения,
и раздаётся голос горлицы
в земле нашей;
13на инжире созревают плоды,
и цветущие виноградные лозы источают свой аромат.
Вставай, любимая моя,
прекрасная моя, пойдём со мной!»
Он:
14– Голубка моя далеко в ущелье скалы,
недосягаема, в пещере на склоне горы.
Позволь мне увидеть тебя
и услышать голос твой,
потому что сладок голос твой
и прекрасно лицо твоё.
15Поймайте нам лисиц,
лисят, которые портят виноградники,
а виноградники наши цветут.
Она:
16– Возлюбленный мой принадлежит мне, а я ему.
Среди лилий пасётся он2:16 Или: «пасёт он стадо своё»..
17Пока не наступил день
и не скрылись тени,
возвратись, возлюбленный мой,
скачи, словно газель
или молодой олень
на расселинах гор2:17 Или: «на горах Бетер»..
