Она
1Ја сам шафран са Сарона
и љиљан из долина.
Он
2Какав је љиљан међу трњем,
таква је вољена моја међу девојкама.
Она
3Као стабло јабуке међу шумским дрвећем,
такав је вољени мој међу момцима.
За хладом његовим чезнем, да седнем,
да плодом његовим осладим непце своје.
4Унео ме је у кућу вина,
љубав је његова застава нада мном.
5Крепите ме сувим грожђем,
јабукама ме освежите,
јер сам од љубави клонула.
6Левица му је под главом мојом,
а десницом ме грли.
7Ћерке јерусалимске, заклињем вас
ланадима и кошутама пољским,
не будите и не дижите моју љубав
док јој се не прохте.
8Чуј гласа вољеног мога!
Ево, долази,
поскакује по брдима
и горе прескаче.
9Као газела и као срндаћ мој је вољени.
Гле, ено га стоји иза нашег зида,
провирује са прозора,
кроз решетке гледа.
10А мој вољени ми одговори, рече ми:
„Устани, вољена моја,
дођи, најлепша моја!
11Ево, зима је прошла
и киша умину, прође.
12Земља је процветала,
стиже време орезивања2,12 Или: певања, што је одлика игре једнакозвучних речи.,
по нашој се земљи
чује цвркут грлице.
13Плодови рани пупе на смоквином стаблу,
виногради цвату и мирисом одишу.
Устани и дођи,
о, вољена моја, дођи!“
Он
14Голубице моја у раселини стене,
заклоњена у врлети.
Дај ми да ти видим лице!
Дај ми гласа да ти чујем,
јер је глас твој меден
и лице је твоје љупко.
15Лисице нам похватајте,
лисичиће што сатиру винограде,
јер наш је виноград у цвату.
Она
16Мој је драги мој и ја сам његова,
међу љиљанима он пасе.
17Врати се док дан не мине
и сенке не ишчиле.
Као срна буди, о, вољени мој,
као срндаћ на брдима што нас деле.
