Исус шаље нечисте духове у крдо свиња
1Затим су стигли на супротну обалу језера у гедаринску област. 2Чим је Исус изашао из лађице, из гробља истрча пред њега човек који је био опседнут нечистим духом. 3Он је живео по гробовима. Њега чак ни ланцима нико више није могао да држи свезаног. 4Много пута је био везан оковима и ланцима, али би он покидао ланце и поломио окове. Нико није могао да га обузда. 5Дању и ноћу је тумарао по гробовима и брдима, урлајући и ударајући се камењем.
6Када је издалека угледао Исуса, потрчао је и пао ничице пред њим. 7Онда је крикнуо и рекао: „Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине најузвишенијег Бога? Заклињем те Богом, немој ме мучити!“ 8(Исус му је, наиме, већ рекао: „Нечисти душе, излази из овог човека!“)
9Исус га упита: „Како ти је име?“
Нечисти дух му одговори: „Име ми је Легија, јер нас је много.“ 10Он је преклињао Исуса да их не истера из тог краја.
11А тамо је, под брдом, пасло велико крдо свиња. 12„Пошаљи нас да уђемо у те свиње“ – замолише га. 13Исус им је то дозволио. Нечисти дуси изађоше из човека и уђоше у свиње. Истог часа, крдо свиња, око две хиљаде, сјури се низ обронак у море и подави се.
14На то су се свињари разбежали и јавили то људима у граду и по селима. Народ је дошао да види шта се догодило. 15Кад су дошли к Исусу, угледали су човека који је био опседнут мноштвом злих духова како седи, одевен и при здравој памети. То их је уплашило. 16Очевици су испричали другима шта се збило са опседнутим човеком и свињама. 17Тада су почели да моле Исуса да оде из њиховог краја.
18А када је Исус улазио у лађицу, замоли га човек који је био опседнут злим духовима да пође са њим. 19Међутим, Исус му то није дозволио. Рекао му је: „Врати се својој кући, к својима, и реци шта ти је Господ учинио и како ти се смиловао.“ 20Човек је отишао и почео да говори по Декапољу шта му је Исус учинио. Сви су били задивљени.
Јаирова ћерка и исцељење болесне жене
21Исус се вратио лађицом на другу обалу језера. Поново се око њега окупило велико мноштво људи. Док је стајао уз језеро, 22приђе му човек по имену Јаир, старешина тамошње синагоге, и паде пред његове ноге. 23Салетао га је молбама: „Моја ћерка је на самрти. Дођи и положи руке на њу, да би оздравила и живела.“ 24Исус пође за њим.
Много народа је ишло за њим гурајући га. 25Ту је била и нека жена која је дванаест година боловала од излива крви. 26Она је много пропатила од многих лекара и потрошила све што је имала. Ипак, ништа јој није помогло. У ствари, бивало јој је све горе. 27Када је чула за Исуса, пришла му је с леђа и дотакла његову одећу. 28Говорила је у себи: „Ако дотакнем само његову одећу, оздравићу.“ 29Истог часа је крварење престало, и она је осетила у телу да се решила своје муке. 30Исус је одмах осетио да је из њега изашла сила, па се окренуо мноштву и упитао: „Ко је дотакао моју одећу?“
31Његови ученици му одговорише: „Видиш и сам колико се народа гура око тебе. Зашто онда питаш: ’Ко ме је дотакао?’“ 32Али Исус је и даље гледао око себе да види ону која је то учинила. 33Уплашена и уздрхтала жена је знала шта се догодило. Иступила је напред, пала ничице пред Исуса, и рекла му целу истину. 34Исус јој онда рече: „Ћерко, твоја те је вера исцелила; иди с миром и буди здрава од своје болести.“
35Док је он још говорио, дођу гласници из куће Јаира, старешине синагоге, говорећи Јаиру: „Твоја ћерка је умрла. Зашто да и даље замараш учитеља?“
36Исус се није обазрео на њихове речи, већ је рекао старешини: „Не бој се, само веруј!“ 37Никоме није дозволио да пође са њим, осим Петру, Јакову, Јовану, брату Јаковљевом. 38Затим су дошли у кућу старешине Јаира. Исус је видео пометњу и чуо плач и нарицање. 39Он уђе у кућу и упита окупљене: „Зашто сте узнемирени? Зашто плачете? Дете није умрло, него спава.“ 40Они су му се, пак, подсмевали.
Исус је затим удаљио присутне, па је повео са собом оца и мајку детета и своје пратиоце, и ушао тамо где је било дете. 41Онда ју је узео за руку и рекао јој: „Талита, кум!“ (што у преводу значи: „Девојчице, теби говорим, устани!“) 42Она је истог тренутка устала и почела да хода (било јој је дванаест година). Присутни су били веома зачуђени и запањени. 43Исус им је онда строго заповедио да не причају другима о овоме и рекао им да дају девојчици да једе.
A cura do homem endemoninhado
(Mt 8.28-34; Lc 8.26-37)
1Chegaram ao outro lado do lago, à terra dos Gerasenos. 2Ao desambarcar, um homem vindo dum cemitério, possuído por um espírito impuro, veio ao seu encontro. 3Este homem morava entre os túmulos e ninguém conseguia prendê-lo nem sequer com correntes. 4Pois muitas vezes o tentaram prender com grilhões e correntes, mas ele partia os grilhões dos pulsos e despedaçava as correntes, sem que ninguém conseguisse dominá-lo. 5Durante o dia e pela noite dentro, errava entre os túmulos e pelos montes desertos, dando gritos e ferindo-se com pedras.
6Mal viu Jesus, vinha este ainda longe, correu ao seu encontro. E deitando-se no chão à sua frente, 7soltou um grito forte: “Que queres tu de mim, Jesus, Filho do Deus altíssimo? Peço-te por Deus que não me atormentes!” 8Jesus falou ao demónio que existia dentro dele: “Sai deste homem, espírito impuro!”
9“Como te chamas?” perguntou Jesus. “Exército, porque somos muitos.” 10E pedia com insistência a Jesus que não os expulsasse para fora da região. 11Ora, andava ali perto, no monte acima do lago, uma grande vara de porcos a pastar, 12e os demónios rogaram-lhe: “Manda-nos para aqueles porcos.” 13Jesus concordou. Então, os espíritos impuros saíram do homem e entraram nos porcos. A vara de 2000 porcos precipitou-se, caindo por um despenhadeiro no mar, onde se afogou.
14Os porqueiros fugiram para a cidade e campos, espalhando a notícia, e as pessoas vieram ver o que tinha sucedido. 15As pessoas dirigiram-se ao encontro de Jesus e viram o endemoninhado ali sentado, agora vestido e em seu perfeito juízo, e ficaram com medo. 16Aqueles que tinham assistido ao que tinha acontecido ao endemoninhado contavam aos outros. 17E a multidão chegou até a pedir a Jesus que fosse embora da região.
18Assim, voltou para o barco e o homem que tinha andado possuído dos demónios pediu a Jesus que o deixasse acompanhá-los. 19Mas Jesus não quis: “Volta para a tua família e conta-lhe as maravilhas que o Senhor te fez e como foi tão bondoso contigo.” 20O homem partiu, para percorrer as Dez Cidades, e contava a toda a gente as grandes coisas que Jesus lhe tinha feito, e todos ficavam pasmados a ouvi-lo.
Uma menina morta e uma mulher doente
(Mt 9.18-26; Lc 8.41-56)
21Quando Jesus atravessou de barco para a outra margem do lago, uma enorme multidão juntou-se à sua volta na praia. 22O líder da sinagoga daquele lugar, cujo nome era Jairo, veio e prostrou-se a seus pés, 23suplicando-lhe com insistência: “A minha filha está às portas da morte. Vem colocar as mãos sobre ela para ser curada, e ela ficará viva!” 24Jesus foi com ele. Uma grande multidão o acompanhava e comprimia.
25Entre todo aquele povo encontrava-se uma mulher que sofria, havia doze anos, de uma perda de sangue. 26Durante esse tempo padecera bastante às mãos de muitos médicos, e tinha gasto tanto com eles que ficara pobre, sem ver quaisquer melhoras; antes piorara. 27Ouvira falar tanto nos espantosos milagres de Jesus que; aproximou-se no meio da multidão por trás e tocou-lhe no manto, 28pois dizia: “Se ao menos eu lhe tocar no manto, ficarei curada.” 29De facto, logo que lhe tocou, o sangue parou de correr e percebeu que estava curada.
30Jesus de imediato sentiu que saíra de si poder e, olhando para trás, perguntou: “Quem foi que me tocou na roupa?”
31Os discípulos disseram-lhe: “Com toda esta gente à tua volta, ainda perguntas quem te tocou?”
32Ele continuou a olhar à sua volta para encontrar quem fizera aquilo. 33Então a mulher, amedrontada e a tremer, sabedora do que lhe tinha acontecido, chegou-se, pôs-se de joelhos diante dele e declarou o que tinha feito. 34Jesus disse-lhe: “Filha, a tua fé te curou! Vai em paz, estás livre do teu mal!”
35Jesus falava ainda com ela, quando chegaram uns mensageiros da casa de Jairo, líder da sinagoga, com a notícia: “A tua filha já morreu. Porque estás ainda a incomodar o Mestre?”
36Jesus, contudo, não fez caso do que diziam e disse para o líder da sinagoga: “Não tenhas medo, crê somente!” 37Jesus não deixou ninguém acompanhá-lo a não ser Pedro, Tiago e João. 38Quando chegaram, havia uma grande confusão, ouvindo-se choro e lamentações. 39E dirigiu-se aos que ali estavam: “Para que é todo este choro e alvoroço? A menina não está morta, apenas dorme!”
40E riram-se de troça. Mas Jesus mandou todos saírem e, acompanhado do pai e da mãe da criança e dos três discípulos, entrou no quarto onde estava deitada. 41E segurando-lhe na mão, disse: “Talita kum!” (Que quer dizer: “Menina, levanta-te!”) 42E a menina, que tinha doze anos de idade, pôs-se imediatamente de pé e começou a andar. Os pais ficaram pasmados. 43Jesus recomendou-lhes muito que não contassem aquilo a ninguém e mandou que dessem de comer à filha.
