Послање седамдесет двојице ученика
1После овога је Господ одредио другу седамдесет двојицу ученика и послао их по двојицу пред собом у сваки град и свако место у које је намеравао да дође. 2Рекао им је: „Жетве је много, а мало радника. Стога се молите Господару жетве да пошаље раднике на своју жетву. 3Идите! Ја вас шаљем као јагањце међу вукове. 4Не узимајте са собом ни новчаника, ни торбе, ни обуће. На путу се ни са ким не поздрављајте.
5Кад улазите у неку кућу, прво реците: ’Мир овој кући!’ 6Ако човек мира живи тамо, ваш мир ће остати на тој кући; а ако не, ваш мир ће се вратити к вама. 7У тој кући останите и једите и пијте шта год вам дају, јер радник заслужује своју плату. И не прелазите из куће у кућу. 8Ако се нађете у неком граду и приме вас, једите оно што поставе пред вас. 9У том месту исцељујте болесне и говорите им: ’Приближило се Царство Божије!’ 10А ако дођете у неки град, па вас не приме, онда идите по његовим улицама и говорите: 11’Отресамо и прашину која је у вашем граду прионула за наше стопе. Али да знате: приближило се Царство Божије!’ 12Кажем вам да ће Содоми бити лакше на Судњи дан него оном граду.
13Јао теби, Хоразине! Јао теби, Витсаидо! Јер да су се у Тиру и Сидону догодила чуда која су била учињена у вама, одавно би се већ покајали, седећи у кострети и пепелу. 14Зато ће Тиру и Сидону бити лакше на Судњи дан него вама. 15А ти, Кафарнауме, хоћеш ли се до неба уздићи? До Света мртвих ћеш се срушити!
16Ко вас слуша – мене слуша, и ко вас одбацује – мене одбацује, а ко одбацује мене – одбацује онога који ме је послао.“
17А седамдесет двојица се вратише и са радошћу рекоше: „Господе, и зли духови нам се покоравају у твоје име!“
18Исус им рече: „Гледао сам Сатану како пада с неба као муња. 19Ево, дао сам вам власт да газите змије и шкорпије и сваку непријатељску силу. Они вам никако неће наудити. 20Нека вас не радује то што вам се зли дуси покоравају, него што су ваша имена записана на небу.“
21Тада се Исус испуни радошћу по Светом Духу и рече: „Хвалим те, Оче, Господару неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и умних, а открио онима што су као мала деца. Да, Оче, јер ти је тако било по вољи. 22Отац ми је све предао; и нико не зна ко је Син осим Оца, и нико не зна ко је Отац осим Сина, и оног коме Син хоће да открије.“
23Онда се окренуо према ученицима и само њима рекао: „Блажене су очи, које гледају оно што ви гледате. 24Кажем вам да су многи пророци и цареви желели да виде оно што ви гледате, али нису видели, и да чују оно што ви слушате, али нису чули.“
Прича о милосрдном Самарјанину
25Неки зналац Светог писма устаде и упита Исуса, с намером да га искуша: „Учитељу, шта треба да чиним да бих баштинио вечни живот?“
26Исус му одговори: „Шта је записано у Закону? Како то тамо читаш?“
27Овај му одговори: „Воли Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе.“
28Исус му рече: „Добро си одговорио. Чини тако и живећеш.“
29Али овај, желећи да се оправда, упита Исуса: „Ко је мој ближњи?“
30Исус на то рече: „Силазио неки човек из Јерусалима у Јерихон и допао у руке разбојницима. Они га свуку, претуку, па оду, остављајући га полумртва. 31Десило се да је тим путем силазио неки свештеник. Када је видео унесрећеног, наставио је даље. 32И неки Левит је пролазио тим путем. Видео је унесрећеног и наставио даље. 33Тако је и неки Самарјанин путовао туда. Када је дошао до унесрећеног, погледао га је и сажалио се над њим. 34Затим му је пришао, прелио његове ране уљем и вином и превио их. Онда га је ставио на своје магаре, одвео до гостионице и побринуо се за њега. 35Сутрадан је извадио два сребрњака, дао их гостионичару, и рекао: ’Постарај се за њега, па ако потрошиш више, доплатићу ти када се будем враћао.’
36Шта мислиш: ко је од ове тројице био ближњи ономе што је пао разбојницима у руке?“ – упита Исус.
37Овај одговори: „Онај који је показао милосрђе према њему.“
Исус му онда рече. „Иди и ти и чини тако.“
У дому Марте и Марије
38Док су путовали, Исус сврати у неко село. Тамо га је угостила нека жена по имену Марта. 39Она је имала сестру која се звала Марија. Ова друга је села до Господових ногу и слушала његово учење. 40А Марта се сва растрчала да га што боље послужи. Она приђе и рече: „Господе, зар не мариш што ме је моја сестра оставила да сама послужујем? Реци јој, стога, да ми помогне!“
41Исус јој одговори: „Марта, Марта, исувише се бринеш и узнемираваш, 42а само је једно потребно. Марија је изабрала бољи део који јој нико неће одузети.“
Jesús envía a los setenta y dos
10:4-12 – Lc 9:3-5
10:13-15,21-22 – Mt 11:21-23,25-27
10:23-24 – Mt 13:16-17
1Después de esto, el Señor escogió a otros setenta y dos10:1 setenta y dos. Var. setenta; también en v. 17. para enviarlos de dos en dos delante de él a todo pueblo y lugar adonde pensaba ir. 2«Es abundante la cosecha —les dijo—, pero son pocos los obreros. Pedidle, por tanto, al Señor de la cosecha que mande obreros a su campo. 3¡Id vosotros! Sabed que os envío como corderos en medio de lobos. 4No llevéis monedero ni bolsa ni sandalias; ni os detengáis a saludar a nadie por el camino.
5»Cuando entréis en una casa, decid primero: “Paz a esta casa”. 6Si hay allí alguien digno de paz, gozará de ella; y, si no, la bendición no se cumplirá.10:6 Si hay … se cumplirá. Lit. Si hay allí un hijo de paz, vuestra paz reposará sobre él; y, si no, volverá a vosotros. 7Quedaos en esa casa, y comed y bebed de lo que ellos tengan, porque el trabajador tiene derecho a su sueldo. No andéis de casa en casa.
8»Cuando entréis en un pueblo y os reciban, comed lo que os sirvan. 9Sanad a los enfermos que encontréis allí y decidles: “El reino de Dios ya está cerca de vosotros”. 10Pero, cuando entréis en un pueblo donde no os reciban, salid a las plazas y decid: 11“Aun el polvo de este pueblo, que se nos ha pegado a los pies, nos lo sacudimos en protesta contra vosotros. Pero tened por cierto que ya está cerca el reino de Dios”. 12Os digo que en aquel día será más tolerable el castigo para Sodoma que para ese pueblo.
13»¡Ay de ti, Corazín! ¡Ay de ti, Betsaida! Si se hubieran hecho en Tiro y en Sidón los milagros que se hicieron en medio de vosotras, ya hace tiempo que se habrían arrepentido con grandes lamentos.10:13 con grandes lamentos. Lit. sentados en saco y ceniza. 14Pero en el juicio será más tolerable el castigo para Tiro y Sidón que para vosotras. 15Y tú, Capernaún, ¿acaso serás levantada hasta el cielo? No, sino que descenderás hasta el abismo.
16»El que os escucha a vosotros me escucha a mí; el que os rechaza a vosotros me rechaza a mí; y el que me rechaza a mí rechaza al que me envió».
17Cuando los setenta y dos regresaron, dijeron contentos:
―Señor, hasta los demonios se nos someten en tu nombre.
18―Yo veía a Satanás caer del cielo como un rayo —respondió él—. 19Sí, os he dado autoridad para pisotear serpientes y escorpiones y vencer todo el poder del enemigo; nada os podrá hacer daño. 20Sin embargo, no os alegréis de que podáis someter a los espíritus, sino alegraos de que vuestros nombres están escritos en el cielo.
21En aquel momento Jesús, lleno de alegría por el Espíritu Santo, dijo: «Te alabo, Padre, Señor del cielo y de la tierra, porque, habiendo escondido estas cosas de los sabios e instruidos, se las has revelado a los que son como niños. Sí, Padre, porque esa fue tu buena voluntad.
22»Mi Padre me ha entregado todas las cosas. Nadie sabe quién es el Hijo, sino el Padre, y nadie sabe quién es el Padre, sino el Hijo y aquel a quien el Hijo quiera revelárselo».
23Volviéndose a sus discípulos, les dijo aparte: «Dichosos los ojos que ven lo que vosotros veis. 24Os digo que muchos profetas y reyes quisieron ver lo que vosotros veis, pero no lo vieron; y oír lo que vosotros oís, pero no lo oyeron».
Parábola del buen samaritano
10:25-28 – Mt 22:34-40; Mr 12:28-31
25En esto se presentó un experto en la ley y, para poner a prueba a Jesús, le hizo esta pregunta:
―Maestro, ¿qué tengo que hacer para heredar la vida eterna?
26Jesús replicó:
―¿Qué está escrito en la ley? ¿Cómo la interpretas tú?
27Como respuesta, el hombre citó:
―“Ama al Señor tu Dios con todo tu corazón, con todo tu ser, con todas tus fuerzas y con toda tu mente”,10:27 Dt 6:5 y: “Ama a tu prójimo como a ti mismo”.10:27 Lv 19:18
28―Bien contestado —le dijo Jesús—. Haz eso y vivirás.
29Pero él quería justificarse, así que preguntó a Jesús:
―¿Y quién es mi prójimo?
30Jesús respondió:
―Bajaba un hombre de Jerusalén a Jericó, y cayó en manos de unos ladrones. Le quitaron la ropa, lo golpearon y se fueron, dejándolo medio muerto. 31Resulta que viajaba por el mismo camino un sacerdote, quien, al verlo, se desvió y siguió de largo. 32Así también llegó a aquel lugar un levita y, al verlo, se desvió y siguió de largo. 33Pero un samaritano que iba de viaje llegó adonde estaba el hombre y, viéndolo, se compadeció de él. 34Se acercó, le curó las heridas con vino y aceite, y se las vendó. Luego lo montó sobre su propia cabalgadura, lo llevó a un alojamiento y lo cuidó. 35Al día siguiente, sacó dos monedas de plata10:35 monedas de plata. Lit. denarios. y se las dio al dueño del alojamiento. “Cuida de él —le dijo—, y lo que gastes de más, te lo pagaré cuando vuelva”. 36¿Cuál de estos tres piensas que demostró ser el prójimo del que cayó en manos de los ladrones?
37―El que se compadeció de él —contestó el experto en la ley.
―Anda entonces y haz tú lo mismo —concluyó Jesús.
En casa de Marta y María
38Mientras iba de camino con sus discípulos, Jesús entró en una aldea, y una mujer llamada Marta lo recibió en su casa. 39Tenía ella una hermana llamada María que, sentada a los pies del Señor, escuchaba lo que él decía. 40Marta, por su parte, se sentía abrumada porque tenía mucho que hacer. Así que se acercó a él y le dijo:
―Señor, ¿no te importa que mi hermana me haya dejado sirviendo sola? ¡Dile que me ayude!
41―Marta, Marta —le contestó Jesús—, estás inquieta y preocupada por muchas cosas, 42pero solo una es necesaria.10:42 solo una es necesaria. Var. se necesitan pocas cosas, o una sola. María ha escogido la mejor, y nadie se la quitará.
