1Реците својој браћи: ’Народе мој!’2,1 Ами, позитивни облик имена из 1,9.; и својој сестри: ’Помилована!’2,1 Рухама, позитивни облик имена из 1,8.
Израиљ кажњен и обновљен
2Парничите се са мајком својом!
Судите се, јер ми она више није жена,
а ја муж њен нисам.
Нек са лица свога скине своје блудништво
и своје прељубе са груди својих,
3да је не бих скинуо,
голотињу њену разоткрио као на дан када се родила.
Претворићу је у пустињу,
претворићу је у земљу суву
и убити жеђу.
4И нећу се смиловати на њену децу,
јер су копилад!
5Њихова је мајка блудничила,
осрамотила се она што их је зачела.
Јер, рекла је: ’Идем ја за својим љубавницима,
за онима што ми храну и воду дају;
што ми дају вуну и лан, уље и пиће.’
6Зато ћу, ево, да преградим њен пут трњем;
зидом ћу је обзидати да не нађе свој пут.
7И она ће јурити за својим љубавницима,
али их неће стићи;
тражиће их, али их неће наћи.
Рећи ће:
’Отићи ћу, вратићу се своме првом мужу,
јер ми је било боље тада него сада.’
8Она не зна да сам јој ја
дао жито и вино, уље и сребро;
ја сам јој умножио злато
што га је дала да слије Вала.
9Зато ћу сада да узмем натраг своје жито у време жетве,
и своје вино у доба бербе;
склонићу своју вуну и свој лан,
чиме би покрила нагост њену.
10Разоткрићу сада њену нагост
на очи њеним љубавницима
и из руку мојих је нико избавити неће.
11Ућуткаћу све весеље
њених сабора, њених младина,
њених субота и свих њених празника.
12Опустошићу њену лозу и њене смокве,
за које је рекла:
’То је плата моја коју су ми дали љубавници моји.’
Претворићу све то у шуму,
да их једу пољске звери.
13Судићу јој ја због дана Вала,
када им је палила тамјан;
када се нагиздала својим прстењем и накитом својим,
када је отишла за својим љубавницима,
а мене је заборавила
– говори Господ.
14Зато ћу је, ево, намамити;
у пустињу одвешћу је
и благо јој говорити.
15Вратићу јој ја оданде винограде њене
и долину Ахор2,15 Долина пропасти. као врата наде.
Одазваће се она с оног места,
као кад је била млада
и као када је долазила из Египта.
16Тога ћеш ме дана – говори Господ –
звати: ’Мужу мој’,
и нећеш ме више звати: ’Господару мој.2,16 Изворна реч Вал значи и господар, тј. муж (што наглашава правни положај мушкарца у браку), али је и назив хананског божанства. Ова игра речи истиче одвратност чак и најобичније употребе ове именице.’
17Уклонићу имена Вала из њених уста
да им име више никад не спомене.
18Тога ћу дана за њих сачинити савез
са пољским зверима,
са небеским птицама и са гмизавцима.
Уклонићу лук, мач и битку из земље
и даћу им да безбрижно леже.
19Верићу те довека са собом;
верићу те са собом у праведности и правди,
у милости и милосрђу.
20Верићу те са собом у верности
и познаћеш Господа.
21И ја ћу тога дана да послушам
– говори Господ –
да послушам небеса,
а она ће послушати земљу;
22земља ће послушати жито
и ново вино и свеже уље.
А они ће послушати Језраел.
23Посејаћу је за себе по земљи
и смиловаћу се Ло-Рухами2,23 Ло-Рухама значи непомилована.,
а Ло-Амију2,23 Ло-Ами значи није мој народ. ћу рећи: ’Ти си мој народ’,
а он ће рећи мени: ’Мој Бог.’“
1«قُولُوا لإِخْوَتِكُمْ عَمِّي (أَنْتُمْ شَعْبِي) وَلأَخَوَاتِكُمْ رُحَامَةَ (أَنَا أَرْحَمُكُم).
عقاب إسرائيل واستعادتها
2حَاكِمُوا أُمَّكُمْ، لأَنَّهَا لَيْسَتْ زَوْجَتِي، وَأَنَا لَسْتُ رَجُلَهَا، حَتَّى تَخْلَعَ زِنَاهَا عَنْ وَجْهِهَا وَفُجُورَهَا مِنْ بَيْنِ ثَدْيَيْهَا. 3لِئَلّا أُعَرِّيَهَا وَأَرُدَّهَا كَمَا كَانَتْ يَوْمَ مَوْلِدِهَا، وَأَجْعَلَهَا كَالْقَفْرِ أَوْ كَأَرْضٍ جَرْدَاءَ، وَأُمِيتَهَا ظَمَأً. 4وَلا أَرْحَمُ أَبْنَاءَهَا لأَنَّهُمْ أَوْلادُ زِنىً.
5فَأُمُّهُمْ قَدْ زَنَتْ، وَالَّتِي حَمَلَتْهُمُ ارْتَكَبَتِ الْمُوبِقَاتِ، لأَنَّهَا قَالَتْ: أَسْعَى وَرَاءَ عُشَّاقِي الَّذِينَ يُقَدِّمُونَ لِي خُبْزِي وَمَائِي وَصُوفِي وَكَتَّانِي وَزَيْتِي وَمَشْرُوبَاتِي. 6لِذَلِكَ أُسَيِّجُ طَرِيقَهَا بِالشَّوْكِ وَأَحُوطُهَا بِسُورٍ حَتَّى لَا تَجِدَ لَهَا مَسْلَكاً. 7فَتَسْعَى وَرَاءَ عُشَّاقِهَا وَلَكِنَّهَا لَا تُدْرِكُهُمْ، وَتَلْتَمِسُهُمْ فَلا تَجِدُهُمْ، ثُمَّ تَقُولُ، لأَنْطَلِقَنَّ وَأَرْجِعَنَّ إِلَى زَوْجِي الأَوَّلِ، فَقَدْ كُنْتُ مَعَهُ فِي حَالٍ خَيْرٍ مِمَّا أَنَا عَلَيْهِ الآنَ.
8إِنَّهَا لَمْ تَعْرِفْ أَنَّنِي أَنَا الَّذِي أَعْطَيْتُهَا الْقَمْحَ وَالْخُبْزَ وَالزَّيْتَ، وَأَغْدَقْتُ عَلَيْهَا الْفِضَّةَ وَالذَّهَبَ الَّتِي قَدَّمُوهَا لِلْبَعْلِ. 9لِذَلِكَ أَسْتَرِدُّ حِنْطَتِي فِي حِينِهَا، وَخَمْرِي فِي أَوَانِهِ، وَأَنْتَزِعُ صُوفِي وَكَتَّانِي اللَّذَيْنِ تَسْتُرُ بِهِمَا عُرْيَهَا. 10وَأَكْشِفُ عَوْرَتَهَا أَمَامَ عُشَّاقِهَا، وَلا يُنْقِذُهَا أَحَدٌ مِنْ يَدِي. 11وَأُبَطِّلُ كُلَّ أَفْرَاحِهَا وَأَعْيَادِهَا وَاحْتِفَالاتِ رُؤُوسِ شُهُورِهَا وَسُبُوتِهَا وَجَمِيعَ مَوَاسِمِهَا. 12وَأُتْلِفُ كُرُومَهَا وَتِينَهَا الَّتِي قَالَتْ عَنْهَا: هِيَ أُجْرَتِي الَّتِي قَبَضْتُهَا مِنْ عُشَّاقِي، فَأُحَوِّلُهَا إِلَى غَابَةٍ يَلْتَهِمُهَا وَحْشُ الصَّحْرَاءِ. 13وَأُعَاقِبُهَا عَلَى أَيَّامِ احْتِفَالاتِهَا بِآلِهَةِ الْبَعْلِ، حِينَ أَحْرَقَتْ لَهَا الْبَخُورَ، وَتَزَيَّنَتْ بِخَوَاتِمِهَا وَحُلِّيِهَا وَضَلَّتْ وَرَاءَ عُشَّاقِهَا وَنَسِيَتْنِي، يَقُولُ الرَّبُّ.
14لِهَذَا، هَا أَنَا أَتَمَلَّقُهَا وَآخُذُهَا إِلَى الصَّحْرَاءِ وَأُخَاطِبُهَا بِحَنَانٍ، 15وَأَرُدُّ لَهَا كُرُومَهَا هُنَاكَ، وَأَجْعَلُ مِنْ وَادِي عَخُورَ (أَيْ وَادِي الإِزْعَاجِ) بَاباً لِلرَّجَاءِ، فَتَتَجَاوَبُ مَعِي كَالْعَهْدِ بِها فِي أَيَّامِ صِبَاهَا، حِينَ خَرَجَتْ مِنْ دِيَارِ مِصْرَ. 16فِي ذَلِكَ الْيَوْمِ، يَقُولُ الرَّبُّ، تَدْعِينَنِي: زَوْجِي، وَلا تَدْعِينَنِي أَبَداً: بَعْلِي. 17لأَنِّي أَنْزِعُ أَسْمَاءَ الْبَعْلِ مِنْ فَمِكِ، وَلا يَرِدُ ذِكْرُهَا بِأَسْمَائِهَا مِنْ بَعْدُ. 18وَأُبْرِمُ فِي ذَلِكَ الْيَوْمِ مِنْ أَجْلِكِ عَهْداً مَعَ وَحْشِ الْبَرِّيَّةِ وَطُيُورِ السَّمَاءِ وَزَوَاحِفِ الأَرْضِ وَأُحَطِّمُ الْقَوْسَ وَالسَّيْفَ، وَأُبْطِلُ الْحَرْبَ مِنَ الأَرْضِ، وَأَجْعَلُكِ تَنَامِينَ مُطْمَئِنَّةً 19وَأَخْطُبُكِ لِنَفْسِي إِلَى الأَبَدِ، أَخْطُبُكِ بِالْعَدْلِ وَالْحَقِّ وَالإِحْسَانِ وَالْمَرَاحِمِ. 20أَخْطُبُكِ لِنَفْسِي بِالأَمَانَةِ فَتَعْرِفِينَ الرَّبَّ. 21فِي ذَلِكَ الْيَوْمِ أَسْتَجِيبُ لِشَعْبِي إِسْرَائِيلَ، وَأَغْمُرُ أَرْضَهُمْ بِالْمَطَرِ، فَتُثْمِرُ. 22فَتُنْبِتُ الأَرْضُ الْقَمْحَ وَالْعِنَبَ وَالزَّيْتَ، وَكُلُّهَا تَسْتَجِيبُ لِيَزْرَعِيلَ (أَيْ: اللهُ يَزْرَعُ) 23وَأَزْرَعُ شَعْبِي فِي الأَرْضِ لِنَفْسِي، وَأَرْحَمُ لُورُحَامَةَ (أَيْ: لَا رَحْمَةَ)، وَأَقُولُ: لِلُوعَمِّي (أَيْ: لَيْسَ شَعْبِي) أَنْتَ شَعْبِي، فَيَقُولُ: أَنْتَ إِلَهِي».
