Авакумова молитва
1Молитва пророка Авакума у облику нарицаљки:
2О, Господе, чуо сам вест о теби
и уплашио сам се!
О, Господе, оживи дело своје у времену,
обнови га усред година,
сети се да се смилујеш у гневу своме.
3Са Темана долази Бог
и Светитељ са Горе Фарана. Села3,3 Осим на овом месту, на средини 9. и на крају 11. стиха, овај се појам среће седамдесетак пута у псалмима. Његово значење није сигурно и сматра се да је ритмичка одредница.
Величанство његово покрива небеса,
а слава његова земљу испуњава.
4Његово светло блиста,
а у руци му је двокрака муња,
где је скровиште снаге његове.
5Пред њим помор иде,
а пошаст га све у стопу прати.
6Када стане, тад се земља тресе;
кад погледа, народи поскачу;
растресу се вечити врхови
и слежу се брда древна,
јер древни су путеви његови.
7Видео сам тугу под шаторима Кушана,
подрхтавају шаторски застори земље мадијанске.
8О, Господе, јеси ли на реке гневан?
Гневиш ли се ти на реке
или си на море јаростан?
Ево, јездиш на коњима
својих бојних кола спасења.
9Разоткривен и видно је постављен лук твој,
реч заклетве твоје шиба. Села
А реке браздају земљу.
10Гледају те, грче се планине,
куљају бујичне воде,
бездан се јавља хуком својим
и руке своје високо диже.
11Сунце и месец мирују у свом пребивалишту,
умину на светло стрела твојих
и на блесак сјаја твога копља.
12Ти у љутњи земљу газиш,
у јарости ти народе вршеш.
13Излазиш због спасења свог народа,
због спасења помазаника свога дробиш главара зликовачког дома,
разоткриваш од пете до врата. Села
14Њиховим копљима пробадаш главара њихових ратника,
а они јуришају да нас здробе,
и ликују као кад у потаји
прождиру сиромаха.
15Ти газиш по мору коњима својим
и пене се велике воде.
16И ја сам то чуо и стомак ми се згрчио,
од тог звука ми задрхташе усне,
трулеж ми се увуче у кости,
а колена ми заклецаше.
Смирићу се све до дана невоље
што долази на народ који нас напада.
17Ако смоква и не пропупи,
ако нема на чокоту плода;
изневери ли труд око маслине,
не роде ли поља храном,
нестане ли стадо из тора
и ишчезне стока из обора,
18у Господу ја ћу да ускликнем
и веселим се у Богу мог спасења!
19Господ Бог је моја снага!
Даде ми ноге хитре ко у кошуте,
по мом кршу даде ми да ходам.
Хоровођи уз моје жичане инструменте.
La oración de Habacuc
1Oración del profeta Habacuc. Según sigionot.3:1 sigionot. Probablemente un término literario o musical.
2Señor, he sabido de tu fama;
tiemblo delante de tus obras, Señor.
Repítelas en nuestros días,
dalas a conocer en nuestro tiempo;
en tu ira, ten presente tu misericordia.
3Dios viene desde Temán;
el Santo, desde el monte de Parán. Selah
Su gloria cubre el cielo
y su alabanza llena la tierra.
4Su resplandor es como el sol;
rayos brotan de sus manos;
su poder se esconde en sus manos.
5Una plaga mortal lo precede
y una epidemia sigue sus pasos.
6Se detiene y la tierra se estremece;
lanza una mirada y las naciones tiemblan.
Se desmoronan las antiguas montañas
y se desploman las viejas colinas,
pero sus caminos son eternos.
7He visto afligidos los campamentos de Cusán,
y angustiadas las moradas de Madián.
8¿Te enojaste, oh Señor, con los ríos?
¿Estuviste airado contra las corrientes?
¿Tan enfurecido estabas contra el mar
que cabalgaste en tus caballos
y montaste en tus carros victoriosos?
9Descubriste tu arco,
llenaste de flechas tu aljaba.3:9 llenaste de flechas tu aljaba (mss. de LXX); en TM, texto de difícil traducción. Selah
Tus ríos dividen la tierra;
10las montañas te ven y se retuercen.
Pasan los torrentes de agua;
el abismo ruge y levanta sus olas en lo alto.
11El sol y la luna se detienen en el cielo
por el fulgor de tus veloces flechas,
por el deslumbrante brillo de tu lanza.
12Indignado, marchas sobre la tierra;
en tu ira aplastas las naciones.
13Saliste a liberar a tu pueblo,
saliste a salvar a tu ungido.
Aplastaste al rey de la perversa dinastía,
¡lo desnudaste de pies a cabeza! Selah
14Con su propia lanza atravesaste la cabeza de sus guerreros
que enfurecidos querían dispersarnos,
que con placer arrogante se lanzaron
como quien devora en secreto a un pobre.3:14 Versículo de difícil traducción.
15Pisoteaste el mar con tus corceles
que agitaban las inmensas aguas.
16Al oírlo, se estremecieron mis entrañas;
a su voz, me temblaron los labios;
la debilidad entró en los huesos
y se me aflojaron las piernas.
Pero yo espero con paciencia el día en que la calamidad
vendrá sobre la nación que nos invade.
17Aunque la higuera no florezca
ni haya frutos en las vides;
aunque falle la cosecha del olivo
y los campos no produzcan alimentos;
aunque en el redil no haya ovejas
ni vaca alguna en los establos;
18aun así, yo me regocijaré en el Señor.
¡Me alegraré en el Dios de mi salvación!
19El Señor y Dios es mi fuerza;
da a mis pies la ligereza de una gacela
y me hace caminar por las alturas.
