1Сећај се Створитеља свога
у данима младости своје –
пре него дођу дани зла
и пристигну године за које ћеш рећи:
„Не миле ми се“;
2пре него се замрачи сунце,
светло месеца и звезда
и оду облаци након кише;
3на дан када се заљуљају чувари куће
и пресамите се јунаци,
када стану малобројне дробилице
и замагле се оне што кроз прозоре гледају,
4када се затворе улична врата
и утиша звекет млинског камена,
када се човек диже с цвркутом птица
и прореде се песме;
5када се човек боји узвишења
и опасности на путу,
када процвета бадем
и скакавац се улењи,
када жеља умине.
Јер човек одлази у своју вечну кућу,
а на улицу излазе ожалошћени.
6Сећај га се пре него пукне сребрно уже
и поломи се златна чаша,
пре него пукне крчаг на врелу
и скрши се точак на бунару.
7Тада се прах земљи враћа, где је и био,
а дух се враћа Богу који га је дао.
8Пролазност над пролазношћу – вајка се проповедник –
Све је пролазно!
Закључак
9И не само да је проповедник био мудар него је и народ поучавао знању. Пажљиво је проучавао многе приче да би их саставио. 10Проповедник је трагао за прикладним речима, хтео је да тачно запише речи истине.
11Речи мудрих су попут остана, попут чврсто прикуцаних ексера су сакупљачи прича, што их је дао један пастир. 12Чувај се, сине мој, претеривања, јер нема краја писању многих књига. А од силног учења и тело клоне.
13Закључак свега што се чуло је:
Бога се бој
и његове заповести држи.
То је сва човекова дужност.
14Елем, Бог ће свако дело довести на суд,
сваку скривену ствар,
било добро или зло.
1Acuérdate de tu Creador
en los días de tu juventud,
antes de que lleguen los días malos
y vengan los años en que digas:
«No encuentro en ellos placer alguno»;
2antes de que dejen de brillar
el sol y la luz, la luna y las estrellas,
y vuelvan las nubes después de la lluvia.
3Un día temblarán los guardianes de la casa
y los fuertes caminarán encorvados;
se detendrán las que muelen por ser pocas,
y verán borrosos los que miran por las ventanas.
4Se irán cerrando las puertas de la calle,
irá disminuyendo el ruido del molino;
las aves elevarán su canto,
pero apagados se oirán sus trinos.
5Sobrevendrá el temor por las alturas
y por los peligros del camino.
Florecerá el almendro,
la langosta resultará onerosa
y se perderá el deseo,
pues el hombre se encamina al hogar eterno
y rondan ya en la calle los que lloran su muerte.
6Acuérdate de tu Creador
antes de que se rompa el cordón de plata
y se quiebre la vasija de oro,
y se estrelle el cántaro contra la fuente
y se rompa la polea del pozo.
7Volverá entonces el polvo a la tierra,
como antes fue
y el espíritu volverá a Dios,
que es quien lo dio.
8Vanidad de vanidades,
¡todo es vanidad!
—dice el Maestro.
Epílogo
9Además de ser sabio, el Maestro impartió conocimientos a la gente. Ponderó, investigó y ordenó muchísimos proverbios. 10Procuró también hallar las palabras más adecuadas y escribirlas con honradez y veracidad.
11Las palabras de los sabios son como aguijones. Como clavos bien puestos son sus colecciones de dichos, dados por un solo pastor. 12Además de ellas, hijo mío, ten presente que el hacer muchos libros es algo interminable y que el mucho leer causa fatiga.
13El fin de este asunto
es que ya se ha escuchado todo.
Teme a Dios y cumple sus mandamientos,
porque esto es todo para el hombre.
14Pues Dios juzgará toda obra,
buena o mala,
aun la realizada en secreto.
