1Не кулучи ли људски род на земљи
и нису ли му дани као дани најамникови?
2Као слуга што уздише за хладом
и као најамник што чезне за надницом својом,
3тако су и мени додељени месеци бесмисла,
тегобне су ми ноћи одређене.
4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
Одужи се ноћ, додија ми
и преврћем се до зоре.
5Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
кожа ми је крастава и гнојна.
6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
до краја се одмотала нада.
7Присети се да ми је живот дашак,
да ми очи више неће гледати добра!
8Више ме неће гледати око које ме је гледало.
Твоје ће ме очи потражити
али мене више бити неће.
9Као што се облак расплине, нестане,
тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;
10не враћа се више кући својој,
завичај га његов више не познаје.
11Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.
Завапићу у тескоби духа свога,
јадаћу се у чемеру душе своје.
12Шта сам ја то – море или морска неман –
да си стражу око мене поставио?!
13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
14ти сновима тад ме плашиш,
престрављујеш виђењима;
15па су ми и вешала дража
и смрт више него живот.
16Смучило ми се!
Па нећу ја довека да живим!
Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
17Па шта је човек да га тако уздижеш,
да ти је за срце прирастао;
18да се бавиш њиме из јутра у јутро,
да га сваког трена искушаваш?
19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
20Све и да сам сагрешио,
шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
па сам ти постао терет?
21Што ми не би преступ опростио
и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
па кад ме потражиш –
мене више бити неће.“
1“Do not mortals have hard service on earth?
Are not their days like those of hired laborers?
2Like a slave longing for the evening shadows,
or a hired laborer waiting to be paid,
3so I have been allotted months of futility,
and nights of misery have been assigned to me.
4When I lie down I think, ‘How long before I get up?’
The night drags on, and I toss and turn until dawn.
5My body is clothed with worms and scabs,
my skin is broken and festering.
6“My days are swifter than a weaver’s shuttle,
and they come to an end without hope.
7Remember, O God, that my life is but a breath;
my eyes will never see happiness again.
8The eye that now sees me will see me no longer;
you will look for me, but I will be no more.
9As a cloud vanishes and is gone,
so one who goes down to the grave does not return.
10He will never come to his house again;
his place will know him no more.
11“Therefore I will not keep silent;
I will speak out in the anguish of my spirit,
I will complain in the bitterness of my soul.
12Am I the sea, or the monster of the deep,
that you put me under guard?
13When I think my bed will comfort me
and my couch will ease my complaint,
14even then you frighten me with dreams
and terrify me with visions,
15so that I prefer strangling and death,
rather than this body of mine.
16I despise my life; I would not live forever.
Let me alone; my days have no meaning.
17“What is mankind that you make so much of them,
that you give them so much attention,
18that you examine them every morning
and test them every moment?
19Will you never look away from me,
or let me alone even for an instant?
20If I have sinned, what have I done to you,
you who see everything we do?
Why have you made me your target?
Have I become a burden to you?7:20 A few manuscripts of the Masoretic Text, an ancient Hebrew scribal tradition and Septuagint; most manuscripts of the Masoretic Text I have become a burden to myself.
21Why do you not pardon my offenses
and forgive my sins?
For I will soon lie down in the dust;
you will search for me, but I will be no more.”
