Аман обешен
1Тако је цар са Аманом отишао на гозбу код царице Јестире. 2Другог дана гозбе, код вина, цар је поново упитао Јестиру: „Која је твоја молба, царице Јестиро? Биће ти дано! Шта је то што желиш? Ако је и половина царства – нека буде!“
3Царица Јестира му је одговорила и рекла: „Царе, ако сам стекла благонаклоност у твојим очима и ако је цару по вољи, нека ми се на моју молбу да живот и мој народ на моју жељу. 4Јер и ја и мој народ смо продани да нас истребе, побију и униште. Да су нас продали као робове и робиње, ја бих ћутала, јер та несрећа не би оштетила цара.“7,4 Други део стиха се преводи и као: а …премда непријатељ не би могао да надокнади штету цару.
5Цар Артаксеркс је на то рекао царици Јестири: „Ко је он? Где је тај који је наумио да уради тако нешто?“
6Јестира је одговорила: „Тлачитељ и непријатељ је овај зли Аман!“
Аман је био престрављен пред царем и царицом. 7Цар је бесно устао од гозбе и вина, и отишао у дворску башту, а Аман је остао да моли за живот царицу Јестиру. Наиме, видео је да је цар решен да му нанесе зло.
8Када се цар вратио из дворске баште у кућу где је била гозба и вино, Аман је био пао на лежај на коме је била царица Јестира.
А цар је рекао: „Да неће још и царицу да обешчасти у мојој кући?!“
Чим је цар изустио ову реч покрили су Аманово лице. 9А Арвона, један од евнуха који служе цару је рекао: „Ту су вешала која је Аман спремио за Мардохеја који је говорио добро за цареву корист. Ено стоје код Аманове куће и висока су педесет лаката7,9 Око 25 m..“
На то је цар наредио: „Обесите га на њих!“ 10Тако су обесили Амана на вешала која је он подигао за Мардохеја и царев бес се утишао.
Humillación y muerte de Amán
1El rey y Amán fueron al banquete de la reina Ester, 2y al segundo día, mientras brindaban, el rey le preguntó otra vez:
―Dime qué deseas, reina Ester, y te lo concederé. ¿Cuál es tu petición? ¡Aun cuando fuera la mitad del reino, te la concedería!
3Ester respondió:
―Si me he ganado el favor del rey, y si le parece bien, mi deseo es que me conceda la vida. Mi petición es que se compadezca de mi pueblo. 4Porque a mí y a mi pueblo se nos ha vendido para exterminio, muerte y aniquilación. Si solo se nos hubiera vendido como esclavos, yo me habría quedado callada, pues tal angustia no sería motivo suficiente para inquietar al rey.7:4 pues … rey. Alt. pero la compensación que nuestro adversario ofrece no puede compararse con la pérdida que sufriría el rey.
5El rey le preguntó:
―¿Y quién es ese que se ha atrevido a concebir semejante barbaridad? ¿Dónde está?
6―¡El adversario y enemigo es este miserable Amán! —respondió Ester.
Amán quedó aterrorizado ante el rey y la reina. 7El rey se levantó enfurecido, dejó de beber y salió al jardín del palacio. Pero Amán, dándose cuenta de que el rey ya había decidido su fin, se quedó para implorarle a la reina Ester que le perdonara la vida.
8Cuando el rey volvió del jardín del palacio a la sala del banquete, Amán estaba inclinado sobre el diván donde Ester estaba recostada. Al ver esto, el rey exclamó:
―¡Y todavía se atreve este a violar a la reina en mi presencia y en mi casa!
Tan pronto como el rey pronunció estas palabras, cubrieron el rostro de Amán. 9Y Jarboná, uno de los eunucos que atendían al rey, dijo:
―Hay una estaca de veinticinco metros7:9 veinticinco metros. Lit. cincuenta codos. de altura, junto a la casa de Amán. Él mandó colocarla para Mardoqueo, el que intervino en favor del rey.
―¡Colgadlo en ella! —ordenó el rey.
10De modo que colgaron a Amán en la estaca que él había mandado levantar para Mardoqueo. Con eso se aplacó la furia del rey.
