Јефтај
1Јефтај, Галађанин, је био силни ратник. Био је син блуднице, а Галад му је био отац. 2Али Галаду је његова жена родила синове. Кад су одрасли, они су отерали Јефтаја с речима: „Ти немаш наследства у дому нашег оца јер си син друге жене.“ 3Јефтај је побегао од своје браће и населио се у земљи Тов. Ту су се неке ништарије окупиле око њега, па су с њим пљачкале.
4Након извесног времена, Амон је заратио против Израиља. 5Кад су Амонци заратили против Израиља, старешине галадске дођу да врате Јефтаја из земље Тов. 6Рекли су Јефтају: „Дођи и буди нам војвода, да ратујемо против Амонаца.“
7Јефтај одговори старешинама галадским: „Нисте ли ме ви мрзели и отерали ме из дома мога оца? Зашто долазите к мени сад кад сте у невољи?“
8Старешине Галада рекоше Јефтају: „Зато смо се сада вратили к теби. Ако пођеш с нама и ратујеш против Амонаца, бићеш главар нама и свим становницима Галада.“
9Јефтај одговори старешинама Галада: „Ако ме одведете натраг да ратујем против Амонаца, и ако ми их Господ преда, хоћу ли вам бити главар?“
10Галадске старешине одговоре Јефтају: „Нека Господ буде сведок међу нама; учинићемо како си рекао.“ 11Јефтај је отишао са старешинама Галада, а народ га је поставио себи за главара и војводу. Јефтај је поновио све своје услове пред Господом у Миспи.
12Онда је послао гласнике амонском цару рекавши: „Шта имаш против мене, те си дошао к мени да ратујеш против моје земље?“
13Амонски цар одговори Јефтајевим гласницима: „По изласку из Египта, Израиљ је узео моју земљу од Арнона до Јордана и Јавока. Зато ми је сад врати милом.“
14Јефтај је поново послао гласнике амонском цару 15и рекао му:
„Овако каже Јефтај: Израиљ није узео ни моавску земљу, ни земљу Амонаца. 16По изласку из Египта, Израиљ је ишао кроз пустињу до Црвеног мора и дошао у Кадис. 17Израиљ је послао гласнике цару Едома рекавши: ’Дозволи ми да прођем кроз твоју земљу.’ Међутим, едомски цар није хтео да га послуша. Послао је гласнике и моавском цару, али ни он није дао свој пристанак. Тако је Израиљ остао у Кадису.
18Настављајући пустињом, Израиљ је заобишао едомску и моавску земљу и дошао источно од моавске земље. Утаборили су се с друге стране Арнона. У моавске пределе нису ступали, јер је Арнон граница Моаву.
19Израиљ је послао гласнике Сихону, аморејском цару, цару Есевона, рекавши му: ’Дозволи нам да прођемо кроз твоју земљу и дођемо на своје одредиште.’ 20Али Сихон није веровао Израиљу да хоће само да пређе преко његовог подручја. Сихон је сабрао сву своју војску, утаборио се у Јаси и ступио у рат против Израиља.
21Господ, Бог Израиљев, је предао Сихона и сву његову војску Израиљу у руке, те је Израиљ освојио сву земљу Аморејаца који су живели у тој земљи. 22Освојили су сву област Аморејаца, од Арнона до Јавока, и од пустиње до Јордана.
23Сад кад је Господ, Бог Израиљев, изгнао Аморејце пред својим народом, Израиљем, ти би хтео да нас изгнаш? 24Зар ти не држиш у поседу оно што ти је дао Хамос, бог твој? Тако ћемо и ми задржати све оно што нам је Господ, Бог наш, дао да освојимо. 25Да ниси можда бољи од Валака, сина Сефоровог, цара моавског? Да ли се он спорио са Израиљем? Да ли је он ратовао с њима? 26Кад се Израиљ пре три стотине година населио у Есевону и његовим насељима, у Ароиру и његовим насељима, и у свим градовима уз Арнон, зашто их тада нисте отели? 27Нисам ја теби скривио, него ти мени чиниш неправду ратујући против мене. Нека Господ, Судија, данас пресуди између Израиљаца и Амонаца.“
28Али цар Амонаца се није обазирао на поруку коју му је Јефтај послао.
29Тада Дух Господњи сиђе на Јефтаја, те он прође преко подручја Галада и Манасије настављајући преко Миспе галадске, и од Миспе галадске дође на Амонце. 30Ту се Јефтај заветовао Господу, рекавши: „Ако предаш Амонце у моје руке, 31ко први изађе на врата моје куће да ме дочека кад се вратим у миру од Амонаца, припашће Господу, и тога ћу принети на жртву свеспалницу.“
32Јефтај оде к Амонцима да ратује против њих и Господ их предаде у његове руке. 33Тукао их је од Ароира до Минита, двадесет градова – и до Авел-Керамима. Био је то велики пораз. Тако су Амонци били понижени пред Израиљцима.
34Кад се Јефтај вратио својој кући у Миспу, у сусрет му изађе његова ћерка играјући уз бубњеве. Она му је била јединица; осим ње није имао других синова и ћерки. 35Кад ју је Јефтај угледао, раздерао је своју одећу и закукао: „Јао, ћерко моја! У какав си ме јад бацила! Зар баш ти да ми донесеш несрећу! Заветовао сам се Господу и не могу порећи завет.“
36Она му одговори: „Оче мој, својим устима си се заветовао Господу; учини са мном како си рекао, јер ти је Господ дао да се осветиш својим непријатељима, Амонцима.“ 37Она још рече своме оцу: „Нека ми се дозволи ово: пусти ме на два месеца да идем по горама с мојим другарицама, да оплачем своје девичанство.“
38Он одговори: „Иди!“ Пустио ју је на два месеца. Она је отишла са својим другарицама и оплакивала своје девичанство на горама. 39Када су се навршила два месеца, вратила се своме оцу, а он је извршио над њом завет којим се заветовао. И никада није упознала човека.
Отуда обичај у Израиљу 40да сваке године Израиљеве девојке одлазе и оплакују ћерку Јефтаја Галађанина, четири дана у години.
