Стефанов говор
1Тада је Првосвештеник упитао Стефана: „Јесу ли ове оптужбе истините?“ 2Стефан је на ово одговорио: „Браћо и оци, слушајте ме. Славни Бог објавио се нашем оцу Аврахаму у Месопотамији, пре него што се настанио у Харану, 3и наложио му: ’Иди из своје земље и од своје родбине, па пођи у земљу коју ћу ти показати.’
4Аврахам је напустио Халдејску земљу и настанио се у Харану. После смрти његовог оца, Бог га је преселио у ову земљу у којој ви сада живите. 5У њој му ни стопу није дао у посед, али му је обећао да ће је дати у посед њему и његовом потомству после њега, иако још није имао деце.
6Бог му је такође рекао да ће његови потомци бити дошљаци у туђој земљи. Тамо ће робовати и бити тлачени четири стотине година: 7’Народу коме буду робовали ја ћу судити, а на крају ће изаћи оданде и служити ми на овом месту.’ 8Бог је онда са Аврахамом склопио савез, чији је знак обрезање. Њему се родио Исак кога је обрезао осмога дана. Исак је обрезао Јакова, а Јаков дванаест родоначелника.
9Родоначелници су били љубоморни на свог брата Јосифа, па су га продали као роба у Египат. Ипак, Бог је био са њим 10и избавио га од свих његових невоља. Пошто га је Бог обдарио мудрошћу, стекао је наклоност фараона, египатског цара, који га је поставио да управља Египтом и целим својим двором.
11Тада је у Египту и Ханану настала глад и велика беда, тако да наши преци нису могли да набаве храну. 12Кад је Јаков чуо да у Египту има жита, послао је тамо наше очеве први пут. 13Када су се тамо нашли по други пут, Јосиф је обзнанио својој браћи ко је он. Тако је фараон сазнао за Јосифову породицу. 14Јосиф је онда послао по свога оца Јакова и сву своју родбину – укупно седамдесет пет особа. 15Тако је Јаков отишао у Египат где је умро он и наши очеви. 16Њихова тела су била пренесена у Сихем и положена у гроб који је Аврахам био купио од Еморових синова за одређену своту.
17Приближавало се време да Бог испуни обећање које је уз заклетву дао Аврахаму. Народ је растао и множио се у Египту, 18све док Египтом није завладао нови цар који није познавао Јосифа. 19Он је лукаво поступио са нашим народом: злостављао је наше претке и присиљавао их да своју новорођенчад остављају напољу да умру. 20У то време, родио се Мојсије. Био је прелепо дете. Три месеца је био одгајан у очевој кући. 21Када су га оставили напољу, фараонова ћерка га је узела и одгојила га себи за сина. 22Мојсије је, одгојен у свој мудрости Египта, био чувен по својим речима и делима.
23Када му је било четрдесет година, дође му на памет да посети своју браћу Израиљце. 24Кад је видео како један од њих бива злостављан, он му прискочи у помоћ и освети га – убивши Египћанина. 25Мислио је да ће његови сународници схватити да им Бог преко њега шаље избављење, али они то нису разумели. 26Следећег дана је затекао два Израиљца како се туку. Покушао је да их помири говорећи: ’Људи, ви сте браћа! Зашто злостављате један другога?’
27Но, онај што је злостављао свога ближњег, одгурну га и рече му: ’Ко је тебе поставио за главара и судију над нама? 28Хоћеш ли и мене да убијеш као што си јуче убио Египћанина?’ 29На те речи Мојсије побегне из Египта и настани се као дошљак у мадијанској земљи. Тамо су му се родила два сина.
30После четрдесет година, указао му се анђео у пламтећем огњу из једног грма, у пустињи код планине Синај. 31Кад је Мојсије то видео, задивио се призором. Али када је пришао грму да боље осмотри, чуо је глас Господњи: 32’Ја сам Бог твојих отаца; Бог Аврахамов, Исаков и Јаковљев.’ Дрхтећи од страха, Мојсије се није више усуђивао да дигне поглед.
33Бог му је затим рекао: ’Изуј обућу са својих ногу, јер је место на коме стојиш свето тло. 34Уистину сам видео невоље мога народа у Египту и чуо његово уздисање и зато сам сишао да их избавим. А сад пођи, ја те шаљем у Египат!’
35Дакле, истог оног Мојсија кога су одбацили рекавши: ’Ко је тебе поставио за главара и судију над нама?’, Бог је сада послао као владара и избавитеља преко анђела који му се указао у грму. 36Он их је извео оданде, чинећи чуда и знаке у египатској земљи, на Црвеном мору и у пустињи током четрдесет година.
37То је онај исти Мојсије који је рекао Израиљцима: ’Бог ће вам подићи пророка од ваше браће, као што сам ја.’ 38Он је био на сабору у пустињи, а анђео је говорио с њим и с нашим прецима на гори Синај; он је примио речи живота и предао их нама.
39Међутим, наши преци нису хтели да га послушају, него су га одбацили и својим се срцем вратили у Египат. 40Рекли су Арону: ’Направи нам богове који ће ићи пред нама, јер не знамо шта се догодило са оним Мојсијем који нас је извео из Египта.’ 41Тих дана су направили кип телета и принели му жртву, веселећи се ономе што су својим рукама направили. 42Тада се Бог окренуо од њих, и препустио их да служе небеској војсци, баш као што је записано у Књизи пророка̂:
’Мени ли сте приносили житне жртве и приносе
у пустињи четрдесет година,
о, доме Израиљев?!
43Не, него сте носили Молохов шатор
и звезду бога вашег Рефана;
ликове које сте начинили да им се клањате.
Зато ћу вас изгнати и даље од Вавилона.’
44Наши преци су у пустињи имали Шатор сведочанства. Бог је наложио Мојсију, док је разговарао с њим, да Шатор изради према нацрту који је видео. 45Шатор који су примили, наши преци су унели у земљу, што су под Исусом Навином освојили од многобожаца, које је Бог отерао испред њих. Шатор је остао тамо све до времена цара Давида. 46Он је стекао Божију наклоност, па је тражио од Бога да му дозволи да сагради Пребивалиште за Бога Јаковљевог. 47Ипак, тек је Соломон саградио Дом Богу.
48Али, Свевишњи не пребива у храмовима направљеним људским рукама, као што и пророк каже:
49’Небеса су престо мој,
а земља постоље за ноге моје.
Какву кућу ћете ми саградити?
И где је место мога почивања? – пита Господ.
50Није ли све то моја рука начинила?’
51О, ви тврдоглави и необрезани у срцу и ушима! Ви се увек противите Духу Светом, као што су то чинили и ваши преци 52Кога од пророка ваши преци нису прогонили? Убили су чак и оне што су најављивали долазак Праведника, кога сте ви сада издали и убили. 53Ви сте на заповест анђела примили Закон, али га нисте послушали.“
Стефанова смрт
54Када су они то чули, ускипео је бес у њима, па су почели да шкргућу зубима на њега. 55Тада је Стефан, испуњен Духом Светим, упро поглед у небо и угледао Божију славу и Исуса како стоји с десне стране Бога. 56Затим је рекао: „Гле, видим отворено небо и Сина Човечијег како стоји с десне стране Богу.“
57На то су они подигли велику вику, зачепили своје уши и једнодушно навалили на њега. 58Одвукли су га изван града где су га каменовали. Сведоци су своје огртаче дали на чување младићу који се звао Савле.
59Док су га каменовали, Стефан је зазивао Бога и говорио: „Господе Исусе, прими мој дух!“ 60Затим је пао на колена и гласно повикао: „Господе, не урачунај им овај грех!“ Након што је ово изговорио, уснуо је.
